Дан: 25. јануар 2016.

Tankih oblaka koprenom
Kao komadima španske  čipke
Prekriva lice septembarska Selena
Pesnikinja noći
Arabeskama zelenih  stihova
Žurno veze vizir za buduće žutilo
I sakriva
Plitke bore u duboke reči

Strasno
Kao infantkinja na molitvi
Hitro se  ispoveda  poeziji
Da preduhitri  vreme ljubavi  koje joj izmiče
Nitima reči
Drži se za priču o ljubavi što se tanji i čili
Kao pramenje oblaka sa lica izboranog Meseca

Infantilna pletilja snova
Stihovima plete sebe iz juče sa njim u sutra
Privilegovana pesništvom da kao vino i stare čipke
Dobije na vrednosti što izgubi u vremenu
Ljubav
Kad prođe
I život
Kad umre

 

Tvrd sam na suzi ko niko moj

Sam sebi sam ko pas

Ne plačem ni kad sve u meni jauče

Samo se zakamenim

I škripi  mi u prsima ko nepodmazana vrata

Da ne osujem u sebi puko bi

Kad zaigra od muke meso na kostima

Ili od radosti kad mi se nadunu prsa

Pa pucaju ko šav na tesnoj košulji

A ja nemam suzu da odanem

Ni dugme da se otkopčam

Samo mi se zakuju vilice i srce

Ni glas ni suzu da istisnem

Sapne me

Ko kad sam ćer jedinicu udavo na daleko

Pa me ko kost u guši gušilo

I pesma i jauk

Ni poljubio je nisam na rastanaku

Samo sam joj kosu udano

Umal da izdanem

Isto ko kad sam sinove u beli svet  pratio

Ni pozdravio se čestito nisam na pragu

Tvrđi od kamenog basamka pod nogama

A klecala mi kolena ko da su od gliba

Il mati kad mi je na rukama dušu ispustila

Samo ko tica pr’nula i pogledala me

Nisam ni suzu pustio

Ttvrđi od kera

A eto jutros  u zoru

Plako sam ko nikad:

Crko mi Šarov pod ambarom

Čuvar moje kuće i avlije od kad sam se zakućio

Za njim sam jauko ko za čovekom

A sve mi pred očima ćer jedinica u belom

I sinovi moji u belom svetu

I mati moja u crnoj zemlji

Za kerom sam ruljo

Za raskućenim sobom

Tvrđim od kera

Plako sam

Ko otac

I sin

I Čovek

 

 

 

Наше доба

 

Излиле се засићене септичке јаме,

од гноја у ушима, не чујемо више,

свеколике курве прозвашмо за даме,

пуштајући ваши да нам крвца сише.

 

Пресушиле реке, засмрдели муљи,

загасла се сва сунашца жарна,

на положаје сели, све од трула- труљи,

озаконише, пробисвети, своја дела кварна.

 

Разлегле се змије, утрнуле буне,

свако граби себи, не хајућ` за брата,

празни нам стомаци,а очи препуне,

лажни` обећања и живога блата.

 

Уздигла се тмина, па нас живе гута,

песме,гусле старе, спалишмо у пећи,

нигде светла јасна, да покаже пута,

грцамо у разврату и душевној смећи.

 

Изметари друштва, узори нам врли,

кунемо се лажно, пред светим олтаром,

пуштамо се прељубама, страст венама хрли,

свему дашмо цену, у глађу за паром.

 

Потукао град све њиве људске,

балимо к`о звери над лешинама ближњи,

испилило проклетство из вековне љуске,

успиње се нечовечни, овај накокот нижњи.

 

Завладаше меки, увлакачки роди,

пуче кичма, стубац, поноса и чојства,

наша лађа више никуда не броди,

угушени злима личног задовољства.