Месец: фебруар 2016.

Kroz prozore našeg stana
sunce zrake svoje prosu,
na krevetu bolan ležim
dok mi nežno maziš kosu.

Oči su ti uplakane
ne napušta grč ti lice,
ja ti tiho prošaputah,
“Boriću se lepotice.

Uzdahnula tad si samo,
dodirnu mi rukom čelo,
a od bola grčilo se
u krevetu moje telo.

Oči moje zamućene
milovaše kose tvoje,
da još malo bar te volim,
molilo je srce moje.

Da ne stane sve baš sada
i nastupi večna tama,
da ti oči zablistaju,
i ne budeš u suzama.

Da ponovo kao nekad
osmeh nam se jutrom budi,
kad slavuja pesma krene,
kad zarudi.

Milovan Petrović

Probudih se oko mene belo
i doktora zabrinuta lica,
“Sad je dobro, on nam se vratio”.
Tiho reče jedna doktorica.

Pogledom sam potražio tebe,
kraj mene si bila uplakana,
tužno si me tada prekorela,
“Zar da odeš,… da ostanem sama!?”.

Htedoh reći; Ja da bežim neću,
da je ovo samo opomena,
da me nisu lekari vratili
već njen dodir a i ljubav njena.

Htedoh reći al’ nemadoh snage;
“Zar d’ ostavim voljene i drage?!”.

Milovan Petrović

Туђина

И лети кад пада, хладна је киша,

Бљутав је хлеб овде зарађен,

Чудни ме кипови гледе са ниша,

Погледом њиховим посве сам загађен.

И кад су дани, све тмурно и сиво,

Нигде човека од срца што пева,

Све некако тихо, запело, дремљиво,

Будно, а опет, као да снева.

И сваки осмех ко преболан  грч,

Који се не може са лица скинути.

Од самог злата искован врч,

Из којега пијеш, а не мо`ш се напити.

Овде се грца од привидне среће,

За њу се трампи тело и душа,

Вуци навукли коже јареће,

Новцем и лажју човек се куша.

…И пада, о , како пада, у разврат,

Ко што се пада у наручје мати,

Ко  загрљај драгог кад падне за врат.

Овде се са самим собом брати…

И нема присности. Ни жене, ни човека,

Ни речи оснажљиве, искрене блискости,

Живот се не живи, живот се чека,

Кад попусти тело и иструле кости.

Деца расту без румена образа,

Срамота је одавно прогнана , као

Сметња напредка, носиоц пораза,

Мочвара слободе , најгори пакао.

И вреде некакве чудновате вреди,

Све пресјајно, стерилно, исто,

Нема задовољства, муке ни једи,

Загађена суштина а друштво чисто.

И лепљиво и мамно, ко мрежа

У коју се уплели ројеви мува,

У безглавом зују моралног метежа,

Плен пауку поредак чува.

Ох, где бијах, а где сам сада?!

Ни не памтим више живот земљака,

Од чобана постадох овца из стада,

Продадох себе за пар сребрњака…

ТРАЈАЊЕ

Кад сат закуца јутро

Твоја ме рука из сна покрене

И осмех се у грудима расплине

Ти си највећи део мене

Не бројим дане, сате, минуте

Кад ме твог додира срећа покрене

И као лопов срце ми краде

Ти си најлепши део мене

Тако низ матицу љубави пуштам

Све мисли своје, срца откуцаје

Нек за тебе само од сада дишем

Нек ово наше заувек траје

Кад мраз у поноћ прозор окује

И моје мисли постану ледене

Топлина твоја срце оживи

Ти си најтоплији део мене

Кад се на јутро облаци спусте

И немир однекуд крене кроз вене

Рука  ми твоја снагу даје

Ти си најјачи део мене

Тако низ матицу љубави пуштам

Све мисли своје, срца откуцаје

Нек за тебе само од сада дишем

Нек ово наше заувек траје