Дан: 28. јануар 2016.

ГЛАД ЗА НЕБОМ

Непрестана глад за небом
Наводи ме на помисао
Да ходим и спавам под њим
Постанем скитница
Која лута и при томе
Држи се за његове скуте
Или дуге капуте несанице
Испосник кроз степу или пустињу
Што заборавља име града
Одакле је пошао…
Па промрзао или прежеднео
Упија светлости нити
До сржи своје бити…

Чудиш се пустолову у мени
Као немани која сатире
А ја бих руку у ватру дала
За само две страствене партије
Преферанса на бојном пољу
Попут неког ”пустахије”
Па макар на крсту разапели ме
Због љубави што ме раздире!
Кривиш ме без имало опреза
Јер се не бојим кише, ни грома,
и с’ ветром разносим магловита јутра
по трњу газим несвесна бола…
А ја ти опраштам и разумем
Све твоје сумње јасно стоје
Све твоје речи разум буде
Ал’ ово ”лудило” моје је боје!

(с) Миладиновић Сандра

У СРЦУ ЈЕДНЕ ЖЕНЕ

Некада давно, када бејах
нeукротива и млада као роса
љубав је била ту без питања…
Део мене…!
А све туге су протицале као сене
невиђене и скоро непримећене…
И тада свет ми није био тајна
а свака зора сјајна
је била као звезда на длану…
По мојим стазама остали
су просути слатки немири
и бујни кошмари
што беху шамари
једној љупкој сањалици…
Голубици из краја….
Трагачу који није
познавао моћ паукових мрежа
и да морем влада језа
помрачења незнаних огледала…
Била сам ружа у повоју,
лептир пред свој први лет…
чист и анђеоски свет
голицао ми је табане…

Ти, прву буру си донео
до мојих рајских обала
ону одсутност боја
када су прве латице ружа опале
из снова због твојих немара
и мојих снежно белих трагова
који су сметали твојим
дубоко урезаним борама на души
и срцу које је постало одпадник…
Ниси ми био савезник,
нити ми пружио руку
да наставим даље….
Замрсио си ми стазе
срушио најлепше мостове
и отпустио живота шваље…
Изнова учих да певам после тебе,
да се радујем и живим над облацима,
да сањам мирисе мајчине погаче,
и да се радујем двоколицама
са белим атом…

И нека,нека си, ако…!

Некада давно, када бејах
неукротива и млада као роса
љубав је била ту и без питања…
Део мене…
А сада је река у пролеће,
што тија посред лета,
у јесен мирише на нектар,
а зими спава у срцу једне жене…

(с) Миладиновић Сандра