ПОСЛЕ КИШЕ
После кише
и мисли су чистије и тише
и њена коса на јорговане мирише
што се кроз завесу са залуталим лептиром прикрада.
После се кише изненада сетим њенога осмеха,
и док последње капи умиру са стреха
журим да нечије нечујне кораке стигнем,
и дозовем њено име.
После кише,
у предвечерје,
док уличне светиљке у одсјају асфалта свој одсјај траже,
чекање је најдраже,
иако знам да је узалудно.
После кише срце је будно,
и увек се нешто чудно у души збива,
док се зеленило поља умива
речи нежне постају опоре и грубље.
После кише све су самоће света
самотније и дубље.