МАЛИ СВЕТОВИ

 

Још цвет понекад задене у својој коси.

Сунца зрак

заигра на њеном врату.

Док се башта купа у септембарском злату

њени кораци у пластичним

сандалама пазе,

да цвет не згазе,

да сенком живот продужи роси.

У очима покупи плави свод.

Њене се руке заиграју у цветовима,

у наборима прекривача на баштенском столу,

у коси.

А онда ногу пребаци преко ноге.

Испод лаке летње хаљине прошета јутарњи лахор.

На столу замирише јутарња кафа,

и њен поглед

као лептир слеће са цвета на цвет,

на мој осмех и моје риме,

а ја сам срећан

јер још увек имам свој мали свет,

јутарњу кафу,

и на уснама њено име.

 

Kako su tužni ovi dani
i ove zimske noći,
kako je teško čekati nekog
a znati da neće doći.

Kako je teško usamljen biti
daleko u tuđem gradu,
gledati srećne ljude kraj sebe
a sam gubiti nadu.

Kako je tužno lutati gradom
tražiti voljena lica,
dok kosu kvase pahulje bele,
i zimska izmaglica.

Kako je samo teško znati
da si u pogrešnom gradu,
da si u njemu usamljen, tužan,
da gubiš i zadnju nadu.

Kako bi samo sve lepše bilo
kada bi nekoga sreo,
nekoga dragog, nekoga svoga
i grad bi zavoleo.

Milovan Petrović