Добродошли!
Zbog očiju njenih ja razum gubim I kad me pogleda postajem list, lebdim kroz vazduh bez tela i duše, nosi me vetar mirisan i čist. U očima njenim kriju se zvezde, cakle ko fenjer u tamnoj noći, mami me svetlo i vuče ka njima, mame me njene čarobne oči. To nisu oči već … Настави са читањем “Njene oči”
Zbog očiju njenih ja razum gubim
I kad me pogleda postajem list,
lebdim kroz vazduh bez tela i duše,
nosi me vetar mirisan i čist.
U očima njenim kriju se zvezde,
cakle ko fenjer u tamnoj noći,
mami me svetlo i vuče ka njima,
mame me njene čarobne oči.
To nisu oči već mora plava,
u njima se ogleda nebeski svod,
polako tonem,vuče me dubina,
bespomoćan,vezan kao nasukan brod.
Kraj potoka sedeo sam dugo i gledao ribe razigrane, igrasmo se i mi ovde nekad, provodismo tu najlepše dane. Potok stari i dalje se igra, zapljuskuje svojim slapovima, ribice su bezbrižne u njemu, pa se potok veseli sa njima. Ostavismo potok i ribice, odrastosmo tako iznenada, putevi nas odvedoše dalje, stazom škola, a kasnije rada. … Настави са читањем “KRAJ POTOKA – Milovan Petrović”
Kraj potoka sedeo sam dugo
i gledao ribe razigrane,
igrasmo se i mi ovde nekad,
provodismo tu najlepše dane.
Potok stari i dalje se igra,
zapljuskuje svojim slapovima,
ribice su bezbrižne u njemu,
pa se potok veseli sa njima.
Ostavismo potok i ribice,
odrastosmo tako iznenada,
putevi nas odvedoše dalje,
stazom škola, a kasnije rada.
Svak je svoju stazu izabrao,
potok nam se sad više ne nada,
ja sam svoju mladost napustio,
a i ti si, nisi više mlada.
Dal’ kroz potok ista voda teče,
ili druga ko mladosti naše,
dal’ su ribe iste one stare,
il se sada moje sene plaše.
Dal’ se i ti kad potoka setiš,
malog slapa, ribica i mene,
dal’ sećanja u tebi postoje,
il ih davno izbrisalo vreme.
Milovan Petrović
–
Zašto mi u snove bez pitanja dođeš, poigraš se sa mnom i uradiš svašta, vodiš me kroz svemir i svetove nove, zaludi me u snu tvoja bujna mašta. Tako mi se spretno u pesme uvučeš, da o zvezdi, cveću, možda piso ne bi, pa sve što bih jadan započeo drugo, na kraju se opet zavrsi … Настави са читањем “JA SE NE DVOUMIM – Milovan Petrović”
Zašto mi u snove
bez pitanja dođeš,
poigraš se sa mnom
i uradiš svašta,
vodiš me kroz svemir
i svetove nove,
zaludi me u snu
tvoja bujna mašta.
Tako mi se spretno
u pesme uvučeš,
da o zvezdi, cveću,
možda piso ne bi,
pa sve što bih jadan
započeo drugo,
na kraju se opet
zavrsi o tebi.
Sad si mi i maštu
uzela pod svoje,
pa ništa ne mogu,
već o tebi maštam,
drugi bi te možda,
osudio preko
ja se ne dvoumim,
već sve ti opraštam.
Milovan Petrović
–
“nada” . Trazit ces me U dnu duse svoje, Srca, u mislima… Vec za godinu koju Trazit ces me… Sad mislis da srecan si, A znam, trazit ces me U svojim zivotnim promasajima, U bolesti tela svog, U depresijama svojim… Um ti jos uvek Na mene se oslanja, Trazit ces me Terana od savesti, Ako … Настави са читањем “TRAZIT CES ME milka vukic vujnovic”
“nada”
.
Trazit ces me
U dnu duse svoje,
Srca, u mislima…
Vec za godinu koju
Trazit ces me…
Sad mislis da srecan si,
A znam, trazit ces me
U svojim zivotnim promasajima,
U bolesti tela svog,
U depresijama svojim…
Um ti jos uvek
Na mene se oslanja,
Trazit ces me
Terana od savesti,
Ako ne od savesti,
Trazit ces me
Zbog Pravde Bozje
Ja ostajem
Nepopravljiva greska
Tvoja, a i moja….
Buducnost je neizvesna…
Trazit ces me mala
Kad postanes
Svega svesna…
Mogao sam
Mnogo da ti dam
Ali znaj, vise necu
Biti sam…
“nada” . Tragove suza Sneg ne celica, Pukotine vremena Trunu u dusi, Potiljak vatromet Razmnozava, A tome se crni raduje I velica… Oci ti odumiru, I molitve placu, Vrati svetlost dana, Baci kolac otrova. Uhvati se za stranu jacu! .
“nada”
.
Tragove suza
Sneg ne celica,
Pukotine vremena
Trunu u dusi,
Potiljak vatromet
Razmnozava,
A tome se crni raduje
I velica…
Oci ti odumiru,
I molitve placu,
Vrati svetlost dana,
Baci kolac otrova.
Uhvati se za stranu jacu!
.
Cvrčao je cvrčak mali, jedno celo leto, sad mu hrane ponestalo, eto mu ga eto. Cvrčao je cvrčao, i zbijao šegu, sad je sve bliži problemu, ko ledenom bregu. Pevali su i drugi, čak i mnoge ptice, al za zimu pripremiše, poneke sitnice. Sad se cvrčak maleni, u brige zadao, bez hrane je prerano, u … Настави са читањем “CVRČAK – Milovan Petrović”
Cvrčao je cvrčak mali,
jedno celo leto,
sad mu hrane ponestalo,
eto mu ga eto.
Cvrčao je cvrčao,
i zbijao šegu,
sad je sve bliži problemu,
ko ledenom bregu.
Pevali su i drugi,
čak i mnoge ptice,
al za zimu pripremiše,
poneke sitnice.
Sad se cvrčak maleni,
u brige zadao,
bez hrane je prerano,
u jesen ostao.
Smeju mu se jazavci,
male veverice;
“TI mali lenjivče,
šta ćeš bez zimnice!?”
Cvrčao je cvrčak mali,
a i ja sa njime,
pa smo oba u nevolji,
druže pomozi me.
Milovan Petrović
–
Niz lice njeno biser se spusti, pade u travu žednu, trava se lagano nad njim sklopi, pa biser suzu žedno popi. Zašto u oku suza zablista, zašto niz lice krenu, zašto li trava taj biser popi, zašto? Tu suzu jednu. Velika tuga suzu joj stvori, dragi joj na pute ode trava je žedna pa odmah … Настави са читањем “BISERNA SUZA – Milovan Petrović”
Niz lice njeno
biser se spusti,
pade u travu žednu,
trava se lagano
nad njim sklopi,
pa biser suzu
žedno popi.
Zašto u oku
suza zablista,
zašto niz lice krenu,
zašto li trava taj biser popi,
zašto?
Tu suzu jednu.
Velika tuga
suzu joj stvori,
dragi joj na pute ode
trava je žedna
pa odmah popi,
željna je, željna vode.
Milovan Petrović
–
ПОНЕСИ СРЦЕ Понеси ме на дохват тренутка, у загрљај месечевог кутка, назови ме звездом репатицом убеди ме да летим са птицом… Заведи ме одсањаним жаром, свиленим ми прекриј очи шалом, нек не гледам куд ме водиш собом, да ли с’ пуном или празном торбом… Дал’ у понор ил пловидбе дуге, испод моста ил’ шарене дуге, … Настави са читањем “ПОНЕСИ СРЦЕ – Миладиновић Сандра”
ПОНЕСИ СРЦЕ
Понеси ме на дохват тренутка,
у загрљај месечевог кутка,
назови ме звездом репатицом
убеди ме да летим са птицом…
Заведи ме одсањаним жаром,
свиленим ми прекриј очи шалом,
нек не гледам куд ме водиш собом,
да ли с’ пуном или празном торбом…
Дал’ у понор ил пловидбе дуге,
испод моста ил’ шарене дуге,
дал’ у дворе ил’ зидове трошне,
трњем или кроз ливаде росне…
Дал’ путстињом или прашумама,
дал’ камењем или саванама,
нека слепо верујем ти вазда…
Дал’ награда то је или казна…?!
Бесмислице за нама остави,
али без срца ти ме заборави!
(с) Миладиновић Сандра