Месец: август 2014.

Putevi se naši ukrstiše,

na raskršću tako iznenada,

nisam znao šta mi život sprema,

ja zaljubljen a ti tako mlada.

 

Volesmo se jedno toplo leto,

putovasmo od grada do grada,

gledaše nas zavidni pogledi,

ja zaljubljen a ti tako mlada.

 

Jesen dođe, uskoro i zima,

putovanja ostaše za nama,

fakultet te prigrli za sebe,

ja zaljubljen a ti tako mlada.

 

Jurila si samo karijeru,

pogazila jedno srce mlado,

otiš’o bi sad iz ovog grada,

ja zaljubljen a ti tako mlada.

 

Ja znam da će novo leto doći,

da ćeš sresti drugoga čoveka,

pustićeš ga da se mlađan nada,

on zaljubljen a ti tako mlada.

 

Ostarićeš za tu karijeru,

još će neko tebi da se nada,

trgnućeš se al će kasno biti,

on zaljubljen a ti NISI mlada.

 

Milovan Petrović

–

Ne volim rastanke

uvek su isti

probude tugu neku,

oči su suzne

grudi se stežu,

naprave od suza reku.

Stojiš predamnom

oče stari

želiš mi na putu sreću,

k’o da mi želiš

reći samo,

da više videt’ te neću.

Ne volim rastanke

tako su slični,

probude neku setu,

ne volim rastanke,

tako su tužni,

mrzim ih najviše na svetu.

 

PESMA POSVEĆENA MOM OCU I NAŠEM POSLEDNJEM RASTANKU.

 

Milovan Petrović

–

Svi mudraci ovog sveta

da mi nude misli svoje,

odbio bih, odbacio,

želim znati misli tvoje.

Svi učeni ljudi sveta

da za mene plane prave,

ja bih samo poslušao,

planove iz tvoje glave.

Ja u tebe samo gledam

nadu samo tebi dajem,

učeni mi ljudi kažu,

da na ludi kamen stajem.

Smirite se učenjaci

ostavite vi nauku,

kad je ljubav u pitanju,

vi ne znate pravu muku.

 

Milovan Petrović

–

Lomio je vetar grane

stare lipe preko puta,

padalo je lišće dole,

padala je boja žuta.

 

A pod lipom, žutim lišćem,

skupilo se dvoje stari’ ,

šibali ih svi vetrovi,

ko za ovaj još da mari.

 

Šibale ih kiše mnoge,

i snegovi i oluje,

kada jednom beše teško,

ono drugo bilo tu je.

 

Sad su oni nasmejani,

ne boje se vetra više,

u životu svom do sada,

sve nevolje pregaziše.

 

Milovan Petrović

–

Noćas ću da volim,

k’o što nikad nisam,

njene plave oči,

snene tajanstvene,

noćas ću da ljubim,

k’o što nekad nisam,

njene bele ruke,

meni ispružene.

Noćas ću da mrsim,

njene duge kose,

da milujem telo,

a i grudi njene,

noćas ću da volim,

u snu nade ima,

želim da je ljubim,

makar u snovima.

Zato molim,

ne budite mene,

nek u snove utonem duboko,

da je ljubim cele noći ove,

u snovima, moje plavo oko.

 

Milovan Petrović
–