Дан: 17. август 2014.

ЈАВА ИЛИ САН?
Ја и ти, водили смо љубав
као да нам ја задњи дан живота,
као паћеници у измаглици,
или прежеднели на извору,
као заборављени у времену,
као трзаји у дрхтају,
изгладнели у чекању,
занемели од вапаја…
Са закопаним,
али незаборављеним сновима,
и надом на заласку осећања..
она нит што нас раздваја
почела је да нас спаја и
нестала је….
Ја и ти, водили смо љубав,
као изгнаници у пустињи,
као душе у ропцу,
као заточени на рубу бескраја,
као излечени у зедњем трену,
као сусрети у налету,
као латице пупољка пред само свитање,
тражећи одговор на једно питање,
ШТА ЈЕ ЛЕПШЕ, ЈАВА ИЛИ САН?

(С) Миладинови Сандра

НЕБЕСКИ АТ

Сањала сам очи што славe
устајања после пада…
На њима нема трагова времена
сем трептаја
и искре што се одмара.
у крошљи липовог хлада…

Сањала сам очи што љубе
ватерним стихијама оркана.
Чула прашуме буде,
без муке,
чују најлепше звуке,
у души најтужнијих дана…

Сањала сам очи што пркосе,
светлошћу, крхким рукама,
надањем из пепела,
без страха….
Очи што се бескрајем боре,
брзином небеског ата….

(с) Миладиновић Сандра

РУЖИЧАСТЕ МУЊЕ

Сећам се био је дан ружичастих муња,
севале су арије можданих вијуга,
од дана до дана сам само играла,
у таквом ритму моћнога југа…

Листови су летели као перје,
спирале у низу око мог струка,
светлост је махнито лудовала,
попут стрела одапетих из моћног лука..

Сећам се ветрењача у муци
власти свемоћних лутања,
трава повијених као покошених,
и мостова чврстих попут ћутања…

У грлу као да застаде ми дах,
завесе загрљених пред мојим очима,
валцер се играо у пуној дворани,
као да се обала од валова отима!!!!

(с) Миладиновић Сандра

ИМАМ ТЕ И АКО ТЕ НЕМАМ

Колико пута те „сретох“
у друштву, али замишњеног,
са сенком преко лица
како одважно ходаш..?
Смејеш се зналачки вешто
и међу пролазницима
тражиш ме,
мада несвесно…
и пазиш да се не одаш….

Ти себи нећеш да признаш…
са ватром у руци се играш,
са ледом се под ногама коцкаш,
шапућеш конфузне мисли,
и у сред ноћне море
мене у бунилу гледаш,
рукама трљаш очи…
сан или јава –мислиш?

Желиш да заборавиш
на јаке подсвесне жеље
а, живот је тако кратак…
Да смо се бар једном
истом улицом отисли…
загрљени и припијени
и до голе коже покисли?
Јуриш за измаглицом,
а додире од стакла
док срце лажно бије,
лечиш адреналином,
корацима до пакла….

У очима других те видим,
у кораку других чујем,
у јату звезда мислећи нате,
проводим сате и сневам…
Знам да никада нећеш
сањалицу разумети….
Али ти песмом кажем
да имам те и ако те немам!

(с) Миладиновић Сандра