Sanjao sam livade i polja,
zrela žita iz detinjstva moga.
Sanjao sam bagrem procvetali,
belu trešnju, a i orah stari.
Sanjao sam sve puteve naše,
što nam bose noge pretrčaše.
Oca, majku, familiju celu,
pa i tebe najlepšu u selu.
Sanjao sam tvoje pletenice,
duge noge i pegavo lice.
Sanjao sam da smo deca samo,
da smo srećni i da se igramo.
Sanjao sam prelepog leptira,
i čobana kako frulu svira.
Sanjao sam, sad ne sanjam više,
i snovi se moji umoriše.
Milovan Petrović
–