Častio sam starog muzičara,
da nam svira one stare naše,
začula se magična gitara,
od bolera grudi zaigraše.
Zvuci veštih španskih muzičara,
vratiše me u minule dane,
kad nas mesec čuvao noćima,
uz bolero, mlade razigrane.
Sad bolero ponovo se čuje,
mi igramo u mojim mislima,
na stolu se prazna čaša ljulja,
ostariću sa svojim snovima.
Nek gitara zasvira još jače,
neka slomi srce u grudima,
nek bolero isprati me noćas,
usamljenog u svojim mislima.
Kog da kunem, tebe il Ravela,
marijače, špansku mesečinu,
što mi mladost zarobljena osta,
i što dane utapam u vinu.
A kad srce zauvek prestane,
kad se zame’ zauvek zamrači,
nek kraj odra bolero zasvira,
ja vas molim stari marijači.
Milovan Petrović
–