Дан: 3. август 2014.

Oprosti ako sam išao brzo,

ako si trčala za mnom,

nisam to želeo,

samo sam mislio,

da vremena imamo malo.

 

Oprosti ako su naše dane,

ponekad zalile kiše,

možda sam samo,

jurio, žurio,

od života želeo više.

 

Oprosti, ako sam uzalud,

traćio vreme svoje,

ako sam nesvesno zbog toga,

ranio srce tvoje.

 

Oprosti ako je zbog mene,

skliznula suza niz lice.

oprosti, oprosti,

molim te oprosti,

oprosti lepotice.

 

Milovan petrović

–

Duboko u divljinu neku,
lovac se uputi mlad,
u gustoj šumi ugleda reku,
pomisli; “gde ću sad?”

Dok tako gleda u bistru vodu,
primeti oka dva,
pitoma, nežna,
to zver ne beše,
već mlada srna.

Lovački instikt proradi brzo,
te mladić pušku diže,
žbun mu zasmeta,
preseče vidik,
pa priđe malo bliže.

Gle čuda šta bi,
kad svoju pušku,
mladić prinese oku,
umesto srne,
kraj bistre vode,
ugleda mladu devojku.

Mladić se trže,
ispusti pušku,
lice mu promeni boju;
“Zar da ubijem tu mladu srnu,
iz sna devojku svoju!?”

Priđe joj bliže,
srna ga čedno,
pogleda očima svojim,
lagano, nežno,
liznu mu ruku,
pa osta uz njeg’ da stoji.

Sad lovac bez puške,
ulicom šeta,
po svom voljenom gradu,
ponosan,
srećan,
što kraj sebe ima,
prelepu srnu mladu.

Milovan Petrović