Kraj potoka sedeo sam dugo
i gledao ribe razigrane,
igrasmo se i mi ovde nekad,
provodismo tu najlepše dane.
Potok stari i dalje se igra,
zapljuskuje svojim slapovima,
ribice su bezbrižne u njemu,
pa se potok veseli sa njima.
Ostavismo potok i ribice,
odrastosmo tako iznenada,
putevi nas odvedoše dalje,
stazom škola, a kasnije rada.
Svak je svoju stazu izabrao,
potok nam se sad više ne nada,
ja sam svoju mladost napustio,
a i ti si, nisi više mlada.
Dal’ kroz potok ista voda teče,
ili druga ko mladosti naše,
dal’ su ribe iste one stare,
il se sada moje sene plaše.
Dal’ se i ti kad potoka setiš,
malog slapa, ribica i mene,
dal’ sećanja u tebi postoje,
il ih davno izbrisalo vreme.
Milovan Petrović
–
(Прочитано: 31 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.298 пута)