Месец: август 2014.

Danas igram na sreću,

sve stavljam na istu kartu,

maštu i želje, radost i vreme,

pa makar ostao u blatu.

 

Danas ja bacam kocku,

duvam u stisnute ruke,

e… kad bi duvanje pomoglo,

sve bi nestale muke.

 

Danas i nikad više,

govorim samom sebi,

kec mi je u rukavu,

pa zašto dobio ne bi.

 

Bacam kartu i gubim sve.

Sad mi se smeju i deca,

O… kad bi samo znao,

ko mi zameni keca.

 

Milovan Petrović

–

Skinimo maske s lica,

karneval napušta grad,

suviše prinčeva, lepih princeza,

pitate, “A gde će sad!?”

 

Skinimo sve silne maske,

što nam sakriše lice,

nek nas u stvarnosti vide,

podlace i grešnice.

 

Skinimo sve lažne krune,

čoju i svilu meku,

pa nek nam lica ružna i bleda,

budu vidljiva čoveku.

 

Karneval odlazi, za njim kolona,

masa se u strahu stisla;

“Zar da se maska princeze skida!?

Pa bez nje nisam ista”.

 

Kraljevi čuvaju lažne krune,

ostati u gradu neće,

maske im srasle uz ružna lica,

pitaju; “karneval gde će?”

 

Milovan Petrović

–

Ja jezdim poljima tuge,

brda mi donose sreću,

reke su prepune suza,

da grlim tugu neću.

 

Sad želim visoke brege,

sa kojih pogled puca,

na cvetna polja, rosne livade,

na dane pune sunca.

 

Ja znam da posle kiše,

dolaze lepši dani,

da posle tuge dolazi sreća,

ljudi su nasmejani.

 

Zato ću podići glavu,

pružiti duži korak,

stići na prvi brežuljak,

gde život nije gorak.

 

Milovan Petrović

–

Da vreme stane dok ljubim tebe,

poželim često ja.

Da biser padne po tvojoj kosi,

iz kišnih oblaka.

 

Da noći naše postanu duže,

da zora ne dira strasti,

da nebo prospe latice ruža,

koje će na nas pasti.

 

Da večno ljubim te usne tvoje,

da budu za mene spas,

da uvek traju dani sreće,

stvoreni samo za nas.

 

Milovan Petrović

–

Kad me slome oluje i kiše,

kad ostare sećanja i smeh,

kad ni čežnja ne postoji više,

ti mi dođi i budi mi lek.

 

Kad se nebo nad lugom zamrači,

i kad dan se u noćcu pretvori,

tiho hodi mene ne probudi,

vrata naših sećanja otvori.

 

Milovan Petrović

–