Добродошли!
Посматрам све око себе , и губим се мислима . Расквашеног јутра , суморне, улепшане истине .
Губим се у просторима моје прикривене стварности , у ружној учмалости , закопаној дубоко у прошлости свих пролазних фатаморгана .
Моја савршена , успавана стварност која полако, годинама убија моје снове пуне алкохола и пијаних прича из детињства .
Моје промашене животне приче , пунe чемера , лажних пријатеља , испијеног пива и кошмарних снова .
И вечите туге…мога Ја .
Ви страшни, велики, силни
Бомбардујте
Све што се бомбардовати може,
Све што стоји, или што се креће
Бомбардујте
Немојте стати,
Вас нико бомбардовати неће.
Бомбардујте
Згариште дједове куће,
Неопојане кости,
Моје заклане претке
Бог да им душу прости,
Већ једном бомбардовано цвијеће
Бомбардујте,
Вас нико бомбардовати неће.
Бомбардујте очи мртвога брата,
Збришите с лица земље
Сва она имена,
Чисту статистику рата,
Бомбардујте
Оно затрвено огњиште без свијеће,
Бомбардујте,
Вас нико бомбардовати неће.
Бомбардујте
На крају улице малу фонтану,
Разиграно дијете и птицу у лету,
У башти оцвалу јабуку рану
Све је у домету
Бомбардујте,
Ако вам се учини
Да нас превише оста
Бомбардујте,
У прах, у пепео све нека се претвори,
Бомбардујте,
Изнад ћуприје,
Изнад древног моста
Моја се спаљена застава вијори,
Без страха и опроста
То свето ходочашће
Вашу ће злочиначку руку да изгори.
Исхитрена речју
и у срцу несигурна
кад истином зборим.
Залутала у себи,
никад задовољана
и скројена по теби.
Морала сам погинути
у лепоти твоје душе
и доброти твога срца.
У мојој сам срећи,
која са мном лети
и не могу оздравити.
Čovjek bez korijena
Iščupali su ga iz njegove grude,
nema zemlje gdje bi mogao da oživi,
svoje korijene koji se suše,
za njega su umrli snovi.
Leti, leti iznad zemlje nesrećnice,
tvoj život je život vjetra,
koji vije prostorima iznad zemlje,
prostorima beskrajnih nada i snova.
Настави са читањем “Čovjek bez korijena – Lazar Krsmanović”
Опет прољетимо
На Косову славни,
Распети на крст
Часни православни
Стабљику божура
Пупамо племениту
Док сјенче тмином
Сунце у зениту
И оштре муњама
Низ клонуло вече
Горки отров жучи
Кроз нас да потече.
Вјетар би крхку
Шибљику посјеко
Да још не крилати
Дамјанов зеленко.
Прошлост ми краде мисли, садашњост ствара збрку , док се будућност смеје .
Истина , она не боли , она је горка суштина праве стварности .
Она опомиње , да је једина истина за све што мисле да су паметни .
А они праве грешке које испаштају други , они који су за то предодређени .
Велике мисли трују слабе , претварају их у робове спремне на све што други избегавају .
И тако уништавају себе , своја покољења , своју могућу будућност праведног избора .
Нису свесни.А и зашто би ?
Мисле , да знају најбоље .
Kada odem Bogu ne žalite mene
nek isčezne crta što godine spaja
da se nemo prospu grešne uspomene
na kamenu hladnom što čuči bez sjaja
Ne vijte mi vence, ni reči iz knjiga
bez lažljivih suza i crkvenog poja
bez povorke crne,bez starih intriga
nek mirno putuje grešna duša moja
Sve tuge i reči nek vetar odnese
uspomene drage ja nosim sa sobom
da se lakše duša ka Bogu vaznese
dok telo se spaja sa zemaljskim grobom
Nek oprost mi daju nebesa visoka
što zaorah grehe u nebeske njive
nek me primi milost večnoga proroka
a dušu mi prospe podno rodne šljive.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
13.09.2025g.
Суморне године ратне
За мали топли кутак,
Орлова отћутасмо пад
За неостварени тренутак
На кратком лету до славе,
На нашем небу да сване.
А ево шта смо дочекали
Сунчане покрадоше дане.
Скривају мјесечине сјај,
Из корита би и ријеку,
Згаришта, рушевине голе
Да нам сјећања сасјеку,
Бесмислом наде поросе
Злослутни зазову крај
Као да смо обневидјели
Да вражији дарују рај
За мајке што тужно цвиле,
Ко то памћење краде?
Ране дубоке, непреболне
Туђинци кандилом каде,
Силника посвуда траг.
Наш Господ Бог збуњен
Никако да нас пронађе,
А брат стење погрбљен
Дрхтав и чемеру вичан
Док злодух скрнави праг
Без снаге да се усправи
Да срамни прекрије траг.
Hvala svemiru
Kako sam te pronašla,
Kao sunce zoru.
Kako sam te našla,
Kao mesec zvezde.
Kako sam te pronašla,
Kao majka dete.
Kako sam te našla,
Kao iglu u senu.
Kako sam te našla,
Nije moja mašta,
Nije moj san —
Srećan je bio taj dan.
Pitam se i srećna sam
Što sam te baš ja srela,
Što si baš ti mene sreo
I što si moj život u ljubav
Obojio ceo.
Voliš me, volim te —
Neka tako ostane,
Neka naša ljubav
Večna postane.
Neka u moru susreta ,
Rastajanja,
Sastajanja
Navika
Postajanja,
Nestajanja
Naše bude samo
Nebo opstajanja.
Kako sam te
Pronašla,
Kako si me sreo
Prošao nam već i života deo
Život je lepši
Kad se ima neko
Život je lakši
Kad se dele nade,
Zahvalna sam svemiru
Što mi te dade.
У Белој сали Културног центра Kрушевац, 27. 8.2025. године одржана је промоција новог романа Милице Новокмет ПОД СВЕТЛИМА ВЕЧНОГ ГРАДА.Издавачи овог романа били су Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ и Огранак Вукове задужбине у Белој Води.О роману су говорили рецензенти др Велибор Лазаревић и Вељко Стамболија.Програм је водила као и разговор са ауторком, Јелена Протић Петронијевић. Музичке тачке је извела Милица Новокмет, отпевала неколико поп композиција у сопственој обради, на радост публике.
Промоција аудио /снимио Славиша Паунковић, обрадио Љубодраг Обрадовић/
Музички део промоције / снимио Славиша Паунковић, обрадио Љубодраг Обрадовић, пева Милица Новокмет/
Настави са читањем “Промоција књиге Милице Новокмет ПОД СВЕТЛИМА ВЕЧНОГ ГРАДА”