Ти и ја – Данијела Јевремовић

Ти и ја

Твоја рука ми треба
и твој додир изненадни,
да ме окрзне твој поглед
у пролазу
и твој смех у безизлазу,
па да полетим ко птица
сломљених крила
до сна и бескраја
и недокучивог зрна
људског постојања.
Да се ко немир уселим
у твоје тамне зенице
и као ватра разгорим
утихле и покисле снове,
заруменим зоре
и распламсам страсти.
Да ми уз чашу црног вина
шапнеш две, три речи благе
па да их утиснем у сећање
да ме чувају од свакодневице.
Да се распе јато звезда
по хаљини боје меда
и зашуште по њој цветови златни
ко у пољу сунцокрети.
У смирај дана
само желим да сам жена
са расутом косом
на твом рамену
као месечина изнад мора
као плима и осека
као ти и ја
овде и сада.

Настави са читањем “Ти и ја – Данијела Јевремовић”

GUSTUS AMORIS – Ана Гленџа


Усне су ти зрели гроздови пред брање,

дах ти разноси листове виноградом.

Предајеш се, као зрно пред гажење

које у овом плесу налази свој дом.




Поглед твој, разоткрива ми тајне старе – 

тајне које године не могу да покваре,

о слаткоћи што се гнијезди у чаши вина,

о гутљају у којем сакрила се истина.




Цакле се очи, као празни кристал поред нас,

румене се образи пошто испили су свој спас,

преплићу се прсти као гране винове лозе,

поред истине, љубав једно у другом налазе.

Тражим да се казне- Нина Симић

      ТРАЖИМ  ДА  СЕ  КАЗНЕ

 

Како је било лепо писати писмо.

      И добити, шушкаво и мирисно.

      Ко је измислио мејлове

Тражим да се казни.

Писмо се могло  чувати у кутији

Везано машницом

И за следећу генерацију.

Могли су и унуци да читају.

Љубавна, из заробљеништва,

Са путовања, из далека,

Округла слова и поштанске марке.

Тражим да се казни

Ко је то укинуо.

Разгледнице, које су путовале

Дуже некад од оног ко их је послао,

Али су се могле држати

На креденцу месецима.

Од  детета са екскурзије

А сад  „мобилни претплатник

Није доступан.“

Честитке за Нову годину

Руком писане, красна слова,

А сад „блокирај  овај контакт“.

Могле су се извадити

И после много година

И писма и разгледнице и честитке

Мирисати, привити на груди,

Држати у рукама.

Немају ту душу мејлови

Ни поруке на виберу.

Ко их је  измислио

Драж нам је одузео.

 

Нина Симић

Бунар – Нина Симић

БУНАР

Нигде није било такве воде

Као на нашем бунару,

  Поред старих борова.

  Кад извучем кофу

И захватим плеханим лончетом

Мало се испљускам по врату,

Седим на пању и гледам кошнице

Пчеле около бунара пију воду

Капија отворена

Сваки ратар или дрвосеча

Може да сврати да се напије  и наточи.

Стоји још тај бунар

Обновио га нови власник

Али и оградио

Снимају камере и укључују се аларми

И нико више не пије воду са њега.

E H O

Sa planine svete proderah se glasno
na pogani živalj bezbožan i truo
da se vapaj krotkih svetom čuje jasno
al’ eho se vrati nerazuman, tmuo

Što pade tišina na pleme nam gluho
zar glad nas ne uči što razum ne znade
da l’ poljima niče trulo seme suho
da gladnima tanku koru hleba dade

Sada zemlja stenje pod teretom greha
pusto polje naše oganj pratnje guta
ukorenjen mržnjom a ne salvom smeha
izgubljeni eho mutnom vodom luta

Do poslednjeg daha u sebi sad žalim
što ne viknuh jače snažnije i grublje
da planine svete rečju ja zapalim
da probudim ljudima čovekoljublje.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
07.02.2026g.

ТРАЖИМО ПОКАЈАЊЕ

Нема више љепоте и тајне што нас откри
И земље што нас отхрани тврда, ал чиста,
Занијемиле птице, мали црвчци не свирају,
Претопла им љета, ужарено сунце не блиста,

Већ пече све јаче, све је мање љетних киша,
Јесење кише плаве, пустош остављају свуда,
А зимски сметови прекрише градове и села
Мегалополиси окована ледом, храмови чуда,

Док се немоћни грче и умиру од студени,

Послије безброј година зима показа зубе
Глобално отопљавање, лет ка безумљу,

Ријечи ме  нису обмануле, знала сам губе

 

Разни зналци што нас тјераше у вјеровање
Њихових тврдњи против Божије промисли,
Све то бјеше бесмисао који збуњује душу,
Док они што владају свијетом несувисли,

Огрезли у пакленој перверзији и неморалу
Послаше на небо обесчашћене анђеле мале.
Вампирима бјеше слатка њихова чиста крв,
Невине душе за љуте злотворе нису знале,

Нису имале времена, ни снаге да одрасту
Од проклетника бијесних са острва страве,
Ужасних моћника отуђених од себе самих
И од праведника што љубав и срећу славе.

Изгледа тешко их је наћи зарасле у коров
Отрова и бола, и поганог разврата и блуда
Ни пупољка цвјетног да вирне кроз трње,
посвуда је пакост, ни одакле да дође осуда.

И такви демони на нас слаше бомбардере,
Преврнуше свету земљу, замутише воде,
Отеше малену Милицу и хиљаде живота
Како да грешницима опростимо Господе.

 

Četri vetra – Miroslav Krnjeta




Četri vetra galopom urliču
Gladni su duša zavejanih
Putuju da gase plamen živih 
Čekaju vrata olujnom goniču

Nose muziku otrovnih bunara 
Iz dubine tamna toplina vara 
Otvorena kuća prima vetar 
Oči pije Vetrova car 

Četri vetra mirišu oblake
Gutaju svetlo tamne horizonte 
Nestaje slovo vazdušne note 
Vetrove pale vatre jerusalimske

А , МОГЛИ СМО – КОЗИЋ САША

Таман смо почели да радимо,

да стварамо,

да волимо,

да се женимо,

децу да правимо.

 

Дође рат.

 

Многи у рат одоше,

никада се не вратише.

Храбри изгинуше,

покварени побегоше.

 

Оно што преостаде

врати се ,

мртво,

без наде,

само са вером.

 

Наша љубав их врати нама.

Деца добише родитеље,

какву-такву будућност.

Рат добише пробисвети ,

наш талог,

наша срамота.

ЧОВЈЕК И КУЋА – Жељко Перовић

#željkoperovićžespПјесма и моја мисао за нову књигу

ЧОВЈЕК И КУЋА

Човјек се стрпљиво као кућа гради, корак и темељ, стас и цигле ред и све тако до капе и крова!

ЧОВЈЕК И КУЋА

Човјек се као кућа гради,
од цигли стрпљења и камена воље;
у земљи темељ, у глави нада –
а ријека снажним жубором протиче.

Низ стрм вијуга,
у рукавцу предахне,
па преко камена
облутка у даљи усахне.

Кроз вријеме тече, хладна и чиста,
испод кровова што на сунцу сиве;
у свакој капи истином заблиста –
док старост као понорница нестаје.

 

ОБРАСМО ГРОЈЗЕ – Живојин Манојловић


ОБРАСМО ГРОЈЗЕ

Обрасмо гројзе
Из Радојкино
Од  мираз лојзе.
Милина њојзе.

А имало
Две приколице
С издигнуте канате
Вршне сам да знате.

Сиђомо с брда дома
Право пред бачвару
Укопану,од камена зидану
Од прадеде-стару.

Муљача дрвена
Са три озубљена ваљка
Сачињена

Лагано и обрћеш
Зрно праска
Сокем из њега и љуском
У кацу истица
Запетљаним петељкама
Ко на лековит извор,
Кад вода дотица

Руке улепљене
Не мож прсте да раставиш
Од сласти комине и шире
Будуће вино правиш.

А мирис…..
Мирис се шири по авлие
И даље низ сокаце
Мирис на јесењи берићет
Младост
На снаше кад преко крова
Сито баце.

Бачва навршена
Домаћин отвор замандаљује
Састав са чепем
Житком глином премазује
Да комина ври
Ал ваздух не повукује.

Месец стидан се појављује
Слатки умор
У теб се подвукује
Радојка трпезу поставила
С разне ђаконије
Па  се домаћински
Берачима зафаљује.

Настави са читањем “ОБРАСМО ГРОЈЗЕ – Живојин Манојловић”