ПРВА РЕЧ – Љиљана Тамбурић

ПРВА РЕЧ

На трепавицама ми стихохваталице разапеле коралне љуљашке
Под капцима, поља матичњака успављују преморене видике

Очи, огледала за модра језера, горка од отровног мастила
По њима пливају беле гуске с перима тешким од стихова.

Уместо образа, ружичасти облаци упијају сузе плачљивице
Из грла се чује тек по која нота од омамне туђе неке песме

Збуњено се превијам стискајући руке под ребрима
Мало ми само ваздуха треба да кажем Прву реч

Ругалице ми под вратом критикују нерођене планове
Где да одбацим кожу а да је вукови не растргну.

Љиљана Тамбурић

HULJA

Ima li išta od laži crnje,
napukle niti tanane časti;
zlobno pod noge bačeno trnje,
da nevinu dušu obesčasti.

Kolika mržnja srce rastoči,
da bude prazno, svo okameni;
kakav to otrov dušu natoči,
da mu se obraz ne zacrveni.

Da li mu zloba njedrima kulja,
ili je lice pod maskom krio;
da li je čovek postao hulja,
ili je zlotvor oduvek bio.

Molim te Bože ne diraj hulju,
pusti nek perjem tuđim se kiti;
neka pliva u vlastitom mulju,
on čovek nikad ne može biti.

autor
Jovica N. Đorđević.

КРЕНИ

Крени сам у свитање,
не постављај себи питање,
не остављај за собом ништа,
ни снове ни празна дворишта.

Крени док зора пуца,
и срце ти снажно куца,
у нове дане, кад сване,
Сунце кад обасја, кад огране.

Успомене остави крај пута,
без њих ће душа лакше да лута,
неће ништа да смета, да је спута,
ни чежња неће да је гута.

Крени, иначе нећеш стићи,
ни свом циљу нећеш прићи,
крени, путовање ти је у крви,
останеш ли, туга ће да те смрви.

СРЕШЋУ ТЕ

Срешћу те једног дана,
можда баш, кад душа буде стала,
од надања пустог одустала,
можда баш тада,
у мирису ружиног хлада.

У вртлогу жеља и сећања,
да ли ћу трезвен бити ја,
да раздвојим машту и збиљу,
док љуљам их као мајка,
уснуло дете у крилу.

Нада, што силно ме држи сада,
скупља жеље к’о бела стада,
не да том флуиду да страда,
нада, све је што имам сада,
нада јача, док све друго пропада.

ВИЂЕНО СВЕ ЈЕ

Већ виђено,
звездано вече, мирис парфема,
у сенци лебди иста тема,
пригушено светло, заводљив глас,
нема те, нема ме, нема нас.

Већ виђено,
преплићу се руке, нежности деле,
врело је, врело, вечери целе,
реку уздаха прати њен глас,
нема те, нема ме, нема нас.

Већ виђено…
а није исто, није ни слично,
сећам те се, сећам одлично,
зато жмурим, призивам слику,
да поновимо све, немамо прилику.

Нема те, нема ме, нема нас.

У ПАТЊАМА … – Андреја Ђ. Врањеш


У ПАТЊАМА

Све је кренуло како није желео,
кад год би каснио,
било би бесповратно,
када би на време дошао,
без радости је остајао.
Схватио је, није нигде приспео,
њему би се највише исплатило,
да га нема.

У ЦИК

Чедомиру Чворовићу.

Загледан у цик,
угледа две звезде, небеске јаме,
ноћас их је било безброј,
у  дубини ноћне таме.
Остале су после зоре,
њих две саме,
против Сунца,
да се боре.

ПОРАЗАН ЖИВОТ

Знали су га, мимо жеље,
некакав је мутан био.
имао је ничег пуно,
смејати се није знао,
из предмета људска светлост,
он је пао.
Животом је био будан,
чувар ничег ,
зрело чудан.

© Андреја Ђ. Врањеш.
Настави са читањем “У ПАТЊАМА … – Андреја Ђ. Врањеш”

ЗАПИС – Љубодраг Обрадовић

ЗАПИС

Низ ливаде и планине,
преко брда и заноса,
лију кише и истине,
и ветар судбину носи,
у епицентар поноса…
А Он, стоји и пркоси!

Све су наде
у опстанак уткане!
Спас у корену му клија
и у висине узноси.
Док пролазе године,
опстаје носталгија,
јер Он, стоји и пркоси!

Настави са читањем “ЗАПИС – Љубодраг Обрадовић”

NE DOPUSTI – Ivo Torbica

NE DOPUSTI

Ne dopusti da me orkani od tebe odnesu
Vetrovi i oluje, koje u meni postaju sve jače
Neka me do tvoga srca anđeli opet donesu
Kako bi ova duša prestala da moli i plače

Ne dopusti da nas tornada nemira rastave
I unište sve naše zajedničke želje i snove
U okeanu i moru tuge uplakane nas ostave
Prekidajući nam sreću i sve planove nove

Ne dopusti, jer to dugujemo jedno drugom
Nekim vremenima prošlim i čistoj ljubavi
I putujmo nekim drugim putem i prugom
Kad nam zora u živote novu priliku dostavi!

ОДА ЗАНАТЛИЈАМА

ОДА ЗАНАТЛИЈАМА

Ковач, зидар, тесар, столар,
кројач, бравар, кујунџија,
пушкар, бачвар, грнчар, колар,
ткач, обућар, симиџија!

Дрводеља, лимар, кожар,
стаклар, стругар, бунарџија,
бербер, златар, штампар, књижар,
молер, корпар и сајџија!

Кад је ствара` занатлију,
Бог му даде пуно дара,
да направи све што треба,
и вриједност нову ствара.

Све те људе, Он обдари,
са умјећем и са знањем,
зато `им се ево клањам,
са великим поштовањем.

Сви мајстори, од заната,
уложиће пуно труда,
да њихове руке златне,
направе нам` многа „чуда“.

Док по овој Земљом ходим,
и све док ме Сунце грије,
поштоват` ћу часни позив,
од свакојег` ЗАНАТЛИЈЕ!

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Да би неко био добар мајстор, он прво мора бити добар човјек!
„Без алата, нема заната.“ Али, без добрих и правих занатлија,
Не би било важних нити адекватних алата!
Аутор

Нови Сад, Занатски дом, на Савиндан 2019 љета Господњег