Крени сам у свитање,
не постављај себи питање,
не остављај за собом ништа,
ни снове ни празна дворишта.
Крени док зора пуца,
и срце ти снажно куца,
у нове дане, кад сване,
Сунце кад обасја, кад огране.
Успомене остави крај пута,
без њих ће душа лакше да лута,
неће ништа да смета, да је спута,
ни чежња неће да је гута.
Крени, иначе нећеш стићи,
ни свом циљу нећеш прићи,
крени, путовање ти је у крви,
останеш ли, туга ће да те смрви.
(Прочитано: 61 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.292.945 пута)