У ПАТЊАМА
Све је кренуло како није желео,
кад год би каснио,
било би бесповратно,
када би на време дошао,
без радости је остајао.
Схватио је, није нигде приспео,
њему би се највише исплатило,
да га нема.
У ЦИК
Чедомиру Чворовићу.
Загледан у цик,
угледа две звезде, небеске јаме,
ноћас их је било безброј,
у дубини ноћне таме.
Остале су после зоре,
њих две саме,
против Сунца,
да се боре.
ПОРАЗАН ЖИВОТ
Знали су га, мимо жеље,
некакав је мутан био.
имао је ничег пуно,
смејати се није знао,
из предмета људска светлост,
он је пао.
Животом је био будан,
чувар ничег ,
зрело чудан.
© Андреја Ђ. Врањеш.
КАКО ТО УМЕ ЖИВОТ
Протерали су га са факултета у САРАЈЕВУ, био је од оних студената, чији су се очеви замерили режиму. Отац је себи својственим пркосом, створио круг нрпријатеља, отворених, цијелу структуру власти навукао је против себе. Можда не би били према њему осиони и изнад мјере груби, али ране су чудне, једнако не боле. Било је то у умоболно доба када је готово ступидно бранити било интересе национа, када је такав став проглашаван највећим јеретизмом, најгорим могућим злом, ћутало се , бјежало, што је могуће прије кућици својој јер и зидови тада помно слушаше. Отац његов да траги – комичније буде није био декларисани рушитељ система власти, мишљењем јавним, смтрао је да излаже партијску обавезу. Било је и оних добронамјерних који су му негдје у четри ока скретали пажнњу, да вола тјера кривим путем који води у осаме, доживотне прогне и безизлазе. Најболнији ударац тадашњем естаблишменту било је супротстављање незнању и каријеризму до јуче полуписмених кадрова.. Често би га у цик зоре тако јогунастогодвозили на информативне разговоре, рекаши мајци у „фол рукавицама“да припреми двоје дуге гаће и нешто топлије, као да је брижан, мислио је полицајац на одјевну преобуку, јер код нњих је ето зима , па да се не прехлади. Отац им је у очи говорио да је земља кренула путем за који се није залагао, напротив борио се за суштински друго схватање токова живота. свега што је обећавао потпуно други правац, сасвим супротан Голом отоку а касније крећу и нека чудна убиства лљуди, мистериозна и никада разоткривена, чије су породице избациване на улицу, анатемисане пртогоњене. Говорио је формално често у вокабулару за вријеме ненаародне Југославије, постојао је ипак ред, ипак се знало .
Једне прилике посетио је Ђуру ПУЦАРА код којег је био примљен у ЦК БиХ. На другарски разговор, рећи ћу му мислио је ко је он, да му је породивца страдала масовно да је и сам преживео голготу какву човјек једва да је могао који преживјети, остао послије тежак инвалид. Док му је редовни Професор био славни писац Меша Селимовић, имао је какву такву заштиту, међутим када је завршо студиј, Меша такође запао у немилост и заштита је престала бити надом.Човјече рекао је један из да ли тад, ОЗНЕ ИЛИ УДБЕ тек свршеном Професору књижевности у брк, није знао ко је био тај човијек , ни сад никада није претраживао његов живот, ударање главом о зид била је његова изричизта увјереност, истина није му ни причано посебно. ПА ИМАШ ТИ СИНА, није ли те страх у какву га јаму спушташ, рече му исљедник, бивши усташки син.
Био је упоран, дјечка су му још у основној школи прогласили четником, шиканиран, омаловажаван цијели живот, био је на маргини по страни са врло мало изгледа да размишља о нормалном средњем школовању. Видно заспуштеног знања из егзактних предмета, кињен он више није и да се трудио могао направити вреиједан резултат, многе карике су испале. Након једва завршене Гимназије уписује „ПРАВА“, прилично у материји, солидне спознаје, схватио је убрзо да нема баш никаквих шанси. Нити на овом пољу, што ћу се и убрзо увјерити .
УВИЈЕК УЗДИГНУТЕ ГЛАВЕ
Професуру је убрзо напустио проглашен као изразити шовиниста, што никако није могло бити привјеском његова имена, напротив био је вјечити алтруиста. У Ливну у Гимназији као професор улази у директни сукоб са Бранком Микулићем секретаром О.К. Ливно. Није хтио прихватити укидање дискреционог права професорског који је Федерална Скупштина изгласала већином. Сада је његова оцјена могла бити преиначена вољом тројице колега из Наставничког вијећа. Понижен дошавши на поправни у дневнику су биле исправљене слабе оцјене које је лично закључио. Колега јавила се из дубине зборнице колегиница , била је професорка тјелесног одгоја, немате потребе да пропитујете наше зластзне дечке вашим Његошем, обореним на поправни испит: ја, колега ликовњак и домар школе смо постулпили по новом закону. Професор је масно добацио и изишао. Мислим да је било сарајевско Ослобођење, запослио се као дописник.. Није било нафаке ни у новинама, када му је уредник саопштио да умјесто 300 људи на митингу у част дана ослобођења града само трба цифру 300. Преправити на 3000 и то је све. Три хиљаде па ти си обер нитков. Након изласка с посла било му је забрањено запослење на територији цијеле земље. Запослио се у Економској школи у Гламочу, већ други дан је питао згодну колегиницу ликовног:, како то накарадно учи децу да је црна боја, боја, кад је она одсуство свјетлости, ова је смјеста појурила у Сарајево да се жали. Црногорцима је много дуговао, Цетинњанин из Бајица Здравко МрТИНОВИЋ, Директор позоришта у Зеници, некада колега са факултета, запослио га је на „Раднички универзитет“ у Зеници, по свом нахођењу. Касније је био у библиотеци директор, послије у КПЗ – аједници секретар итд.. Оженио се из ината…
НАСТАВАК.
© Андреја Ђ. Врањеш
