Добродошли!
IME I evo opet u pozne sate, pišem ti rime al ćutim ime. Neću ga reći, neću pred svima, ćutaću ime, ćutaću slova, što milujem dok ih ćutim. Ti si sad moja kazna nova, jer ne ljubim te ali slutim, da će sve želje i snovi moji, jednom na javi meni doći, želeću ludo, do … Настави са читањем “IME – Lela Stojanović”
IME
I evo opet u pozne sate,
pišem ti rime al ćutim ime.
Neću ga reći, neću pred svima,
ćutaću ime, ćutaću slova,
što milujem dok ih ćutim.
Ti si sad moja kazna nova,
jer ne ljubim te ali slutim,
da će sve želje i snovi moji,
jednom na javi meni doći,
želeću ludo, do besvesti same,
da te ljubim, bar jedne noći.
(C) Lela Stojanović
PESME NEDELJE APRIL 2009 JEDINI MEDJU SVIMA – Bogdanka Rakić SUSRET – Željko Sulaver Ulica sa prvenstvom poraza – Duško Vujović Čarolija želje – Angelina Radulović STIH DANA APRIL 2009 28.04.2009. (ponovo Boba- nekako mi je njena pesma ponovo za stih dana) JEDINI MEDJU SVIMA Nestalnu senku pratiš, poljem bez granica trčiš i plivaš brzacima … Настави са читањем “СТИХ ДАНА – бира Спасоје Ж. Миловановић”
PESME NEDELJE APRIL 2009
| JEDINI MEDJU SVIMA – Bogdanka Rakić | |
| SUSRET – Željko Sulaver | |
| Ulica sa prvenstvom poraza – Duško Vujović | |
| Čarolija želje – Angelina Radulović |
STIH DANA APRIL 2009
28.04.2009.
(ponovo Boba- nekako mi je njena pesma ponovo za stih dana)
JEDINI MEDJU SVIMA
Nestalnu senku
pratiš,
poljem bez granica
trčiš
i plivaš brzacima
vidro-
spremna na igru.
U tirkizu čuvaš
trezor ljubavi,
pokopan drhtiš
pred nagim danom,
jedini medju svima
pred tobom bi
i ledeni vetar
procvetao.
Zrila bih ti
u očima,
izgorela na
trepavicama.
Tišino, nesigurnosti,
ljubavnice…
(C) Bogdanka Rakić
27.04.2009.
JEDINO MI ZNAMO ZAŠTO
ja znam…
da ti znaš,
čudance moje,
koliko sam te dugo, dugo tražio… u svojim snovima…
pola mog života već je tome…
tvog…i više od tog…
pomišljao sam čvrsto i često da se ti to samo dobro skrivaš,
plaha i uplašena…
šćućurena iza svakog velikog i malog slova,
svake one čak i male…
najmalecnije pročitane, napisane pjesme…
za korak si…zauvijek…izgleda…Lunjo…
bila brža od onog tajnog…nevidljivog mastila,
koje te je ljubavlju pratilo kroz gajeve…oblake…
jutrima jurio sam, padao, noćima ustajao,
tragao poljima zrelog žita za
sjenkinom sjenkom tvoje sjenke…
zavirivao žuborom svog srca u svaki nabubreli klas…
namigivala su mi kukuruzna strašila,
klanjao sam im se do crne zemlje…molio…
sve misleći da će mi došapnuti gdje si se to skrila…
bio tek na korak…
a onda u bunilu osluškivao nečije tuđe tragove,
nesnom besanio i ćutke suzama škropio
maglovita praskozorja moje…zelene rijeke…
oprosti mi jedina…
što se noćas više ne spuštam niz tobogane sanja
i što vjetrovi nebom vitlaju kišne košulje,
što ne puštam da mi se noćas iko približi isuviše blizu,
dok nesnom i bolom odsamljujem vagone tuge u ambis…
noćas sam samo…kao i onda,
kao i prvi put najdublje zagledan u toplinu…uglja…
i ponovo se iznova klanjam svijetlom ponosu
linija tvog lica…i one lijeve…
i kao što sam još tada,
evo i sada ja najiskrenije opet skidam
ovaj svoj šešir iskrojen od ćutnje…
i zamišljam…žarko zamišljam želju…
pada…
vratiće se…Persej…jednom…
možda kao što se i rodio…u zlatnim kapima…
nekih septembarskih kiša…
(C) Davor Slavnić
26.04.2009.
Vrisak je moj razbarušena krv.
Neću je nadanjem češljati.
Kao ovaploćenje iluzije
gondolijer na pesmu
mutnog kanala miriše.
Ljubav je najmanja čestica
dugo osporavanog sveta.
Zar da me trag golubice
duhu zaborava oda?
Savest se ne predaje
pred zaludnim trajanjem,
iako nam želje tonu
spoznajom istine ograničene.
Kažeš mi, vero,
da sebe nemilošću dam,
da se rukujem s lutalicama,
ili se murano-maskom sakrijem,
jer stara su prijateljstva
moć u rukama robova
i sklad na licima arlekina.
Kada sumnju pretvorim
u žig na telu Spasitelja,
novi će mi prijatelji
usplamtele misli krasti,
bezrazložno se podsmevajući
naivnosti opijenog deteta.
I dalje uzdahuju osuđenici
u poslednjem doživljaju
lepote svetlosti kao prosvetljenja.
Ko mi je nekada davno rekao
da na ovom mestu počinju romanse?
(C) Aleksandra Pavlović – Teda
”
25.04.2009.
CVET
Dušu mi je ispunio
devojačkom radošču,
nasmejao mahnito,
kao da sam se rodila
na oblaku,
osenjena mesečinom.
Opojnog je mirisa,
hvata me pijanstvo,
svetlost koja prati
andjela…
Sunce što prži obale,
zlati lišće, obara poglede.
Sad se smejem drveću,
sa krivim granama,
krovovima boje meda,
debeljuškastim dživdžanima…
Jedan cvet,
ptica u gnezdu,
vreže uspomene
ognjenog odbleska,
slatke milosti
neizricivog zanosa
u grudima,
neda da život preplavi
boja vremena.
(C) Latinka Djordjević
24.04.2009.
JEDINI MEDJU SVIMA
Nestalnu senku
pratiš,
poljem bez granica
trčiš
i plivaš brzacima
vidro-
spremna na igru.
U tirkizu čuvaš
trezor ljubavi,
pokopan drhtiš
pred nagim danom,
jedini medju svima
pred tobom bi
i ledeni vetar
procvetao.
Zrila bih ti
u očima,
izgorela na
trepavicama.
Tišino, nesigurnosti,
ljubavnice…
(C) Bogdanka Rakić
23.04.2009.
KAZNA
Raslojavam se u seništa, peščane dine
Zaboravljam hiljade obmana i laži
Osluškujem mleč u kvrgavoj steni
Bosonoga vila u polju različaka
Praskava noć izvan bremenitih stega
Miriše tamjan i mlado vino
Beli pokreti udova u oku fatamorgane
Pozivam te na pir noćnih svitaca
***
Ruke ti počivaju na meni
Tiho se telom u ravnicu urivaš
Vrati me jelenima
Vodi
Raži
Gde me je bilo i gde me nema
Zagrizi plod
Mirisan
Podatljiv
Slušaj moj glas
Ribu u vodi
Izli me u oblinu
Mladež na vratu
Srušene su zidine odupiranja
Moja kazna je savršena
(C) Gordana Knežević
22.04.2009.
KAJANJE
Samo sam senka
jednog od prošlih života,
jer na sopstvenom putu Crne Konjice,
prate u stopu vihor duše moje.
Otkidaju i odnose minute, nekada
i godine mog postojanja.
A ja otržem se, bežim,
a bežeci sve želim da me stignu,
da platim dug i prekinem kajanje
i mučenje.
Ko zna, možda baš galop
na besnom konju
vodi do vrha.
Stepenište do Boga,
cilj bez želje za ostvarenjem.
Jer greh je slatka prečica,
zbog koje mi sada ne daju
da ostanem i započnem,
novo traženje sebe
kroz beskraje.
Izgubljen u moru bezličnom,
boje su izgubile smisao,
nijanse ne postoje.
Vatre više ne gore i
ne suše suze,
koje me guše.
Suze sto isplakah nad sobom
Ja, vlasnik izgubljenih nadanja
izgubljen u sebi.
(C) Angelina Radulović
21.04.2009.
SUSRET
Neću bit’ ni nalik onom što si jednom
u danima mladim ljubila bez daha,
pod čiji si kaput u decembru lednom
bežala od studi, krila se bez straha.
Neću bit’ ni nalik tvom osobenjaku
u mantilu dugom, s čuperkom na čelu,
što ti pesme pisa i jednom za dlaku
zamalo ne zaspa na vrelom ti telu.
Neću bit’ ni nalik kakvog si me znala
i želela da ti naposletku budem
želja ispunjena,
vremešnosti reka nikom nije stala
i nemoj me tražit’ da ti žao bude,
živi zaljubljena.
(C) Željko Sulaver
”
20.04.2009.
SJENKA
Isprsimo se i gazimo
Bliznakinju sjenku
Mučenica
Sav vijek nam u stopu
Čas kraća
Čas duža
Upletena u svaku tajnu
Nadmeno ostavljana
Iza leđa
A jedina ona
Našim padom
Umire
(C) Milica Perun Ivanović
19.04.20099.
KRILA LEPTIROVA
Kada pomenu nagu djevojku
odmah pomislim
da su to mene krišom gledali
kako se presvlačim i češljam
Prije ili kasnije
zaprosiće me pijani pjesnici
jer sam dodirnula krila leptirova
što izleću iz njihovih knjiga
pa imam dugine boje na prstima
kao dokaz krivice
Zato ću morati
za sve njih da se udam
(C) (C) Eleonora Luthander
18.04.2009.
Poimanje života
Na porubu istkane sreće
kao šljokice
prišivene suze stoje
spremne za pad u nigdinu
kada za to vreme dođe.
Vremenska traka
nanizana trenucima
ko perlama šarenim
oko vrata obmotana
čas stegne – čas popusti.
Impuls života
iz utrobe nastao
u srcu se razbokorio
troznačan.
(C) – Sanja Petrović
17.04.2009.
(C) Milana Jovanović
16.04.2009.
NISAM SMELA
Nisam smela
Zavoleti
A jesam
Nisam smela
Ljubiti
A jesam
Nisam smela
grliti
A jesam
Podinarca
Muškarca
Ćoveka
1999-2009-decenija ljubavi. Posvećene pesme
Ljubica Vukov Davčik
15.04.2009.
Проклетство
Колико се љубави поклони
недостижном
дани се у тами проводе
мутне главе
поред сунца и ведра дана
Милован Веселиновић
14.04.2009.
Probaj ako smeš
Pogledom
milujem
dodirujem
vatru palim
rasplamsavam
požar…
da požar stvaram
i na kraju
u katafalku pepeo stavljam.
Pogledom
opominjem
prekorim
bičujem
sevam
ledim…
da ledim krv u žilama
i na kraju
zaleđeno rasparčavam.
Ti sada probaj
u vidokrug
da mi zađeš
ako smeš.
(C) Sanja Petrović
13.04.2009.
BUĐENJE
Snažno u leđa vetar duva
ponekad jače
no što bih htela
jedra su mi puna
poljuljanog poverenja
kao nepregledne visine
kao kosmičke erozije
ne znam ni sama …
jesam li duga
što se na nebu raduje
ili zbog mene nebo tuguje
na obroncima vremena
na morskim talasima
u nepotrebnom čekanju
u ovom ludom vremenu
prava se stvar
nikada ne ponavlja
ni suton u kom su umrle tišine
ni jutra rasejana
samo ulica nepregledna utabana
od kaldrme sazdana
kočija sporo klapara
kočijaš jeftino prodaje dane
na prozoru vremena
srebrne tišine društvo mi prave
i znam, … to nije za mene !
U travi sam sakrila
najlepše spokoje
ne dam da čekanje
lepotu osmehu oduzima
ljubim more i sunce
pa se prostrem niz padinu
… i nije da te više ne volim
ja samo živim
nedozvoljenom brzinom
kao duga
što se na nebu raduje
… i čim novi dan osvane
vinuću se u visinu
od svog parčeta neba
skrojiću najlepšu haljinu.
(C) Zorica Brkić
12.04.2009.
KO HOĆE DA PROČITA – A I NE MORA…
kažite:
ženama što prostiru veš
vojnicima što gledaju slike
deci što se gađaju kamenjem
pastirima koji čuvaju bivole
umetnicima što crtaju potop
kurvama koje uspevaju da vole
frojdu koji je sav u sexu
narkomanima što prodaju ,,tehnic”s,,
toreadorima koje boli bruh;
***
noć je hladni ugođaj
noć je skrivena u uglu
noć je klasična
dok svezuje svoje kike…
na kraju ove pesme
(C) Gordana Knežević
”
ПРВИ СНЕГ Била једном једна велика љубав… све лепе приче почињу овако и све оне имају своје принцезе и принчеве, који се готово нису ни познавали али су били предодређени једно другоме. Било је ту и много борби са разним аждахама, вештицама и свакојаким бисерима људске маште. и принц би, на крају, побеђивао … Настави са читањем “ПРВИ СНЕГ – Дуле Р. Пауновић”
ПРВИ СНЕГ
Била једном једна велика љубав… све лепе приче почињу овако и све оне имају своје принцезе и принчеве, који се готово нису ни познавали али су били предодређени једно другоме. Било је ту и много борби са разним аждахама, вештицама и свакојаким бисерима људске маште. и принц би, на крају, побеђивао сва зла а за награду би добио руку срећне принцезе, на обострану радост и њених и његових родитеља.
Принеза и принц, о којима је реч у овој причи, обични су људи: Она је млада, лепушкаста и згодна, стекла животно искуство по разно-разним кафанама, певајући и крештећи све што се од ње тражило. Он: одртавео ћата, склон да у свакој прилици потегне из флаше, да се добро провесели и буде учесник у свакој смицалици, љубитељ младих снаша… једном речју, како то кажу за њега његови најближи – матори перверзњак. Али мора му се признати да је имао и одређених принципа и трудио се да их се доследно придржава. Некада је у томе успевао а некада није. И Она и Он су се, коначно, спађали на њену иницијативу. А како не би и било тако како је речено када је Он био вршњак њене мајке а она је по свему одговарала његовом сину. Зато је многима та веза изгледала анђеоска и чиста. Али, руку на срце било је сасвим другачије.. Међутим, сда нећемо о тим детаљима. Зато пређимо на суштини ствари.
Била је то касна јесен лета господњег 2001. године, негде крајем новембра али не после Светог Аранђела. Који беше дан у недељи и датум, не сећам се више, издало ме памћење. Знам само да су тог дана путари, предосећајући први снег, говорили да су у сваком погледу за све спремни и да их он не може изненадити. Не беше им за веровање јер је почео, баш те вечери, да провејава први снег. Снег као сваки снег, потпуно је непредвидив. И у то предвечерје, са првом суснежицом, као фурија, у мој топли стан улете Она.
– Колега, имам једну молбу за тебе, али о томе бих са тобом у четири ока, да не чују ови твоји полупијани пајтоси. Знаш како је, ја сам сада удата жена… процвркута Она.
Пређосмо у хладно предсобље. Погледао сам је упитно са неким пламеном у очима.
– Мораш ми помоћи. Рано ујутро морам бити код лекара у Бору. Рачунам да ћеш ме превести колима, рече гласом коме се нисам могао супротставити.
– У колико ? упитао сам је кратко а надајући се…
– Што раније, одговори она кратко и са намером да се што пре изгуби
– Договорено ! потврдих јој самоуверено а тај пламен у очима још јаче букну, готово да ме је заслепео. У пола шест ујутру сам испред твоје зграде. И пази да нас нико не види, јер бићеш… ма знаш ти и сама шата, шеретски сам додао.
Целе ноћи је падао густ, влажан и клизав снег, а да ја тога нисам био свеста. Или, једноставно, нисам желео да то будем и да размишљам о последицама. Пријатније ми је било да сањарим о ономе што ми се врзмало негде у неком крајичку мушке маште.
Међутим, читаве те ноћи нисам спавао. Сукобили су се у мени Пријатељ и Мушкарац. Сукоб је био жесток и трајао је до касно у ноћ, све док ме није опхрвао кратак сан.
Мушкарац: До лекара ? Ма гле молим те, најкасније у повратку мораш је повалити. Не смеш бити шоња.
Пријатељ: О чеми ти то, мушкарчино ? Доста је било, препустио си је другоме и она је сада туђа и удата жена. Немаш права нато. Ниси је смео пустити и сада би све било другачије.
Мушкарац: Остави се тих моралних глупости, урадићу само оно што би сваки мужјак на свету урадио. За мене је све јасно и дискусија је завршена.
Пријатељ: Ма не може то тако, иако си мушкарац. Помисли само да теби неко тако нешто уради ! Буди искрен, како би реаговао ?
Мушкарац: Па ја нисам ожењен и имам право на то. Имам право мужјака да освајам.
Пријатељ: Али не заборави: ти си хомо-сапиенс !
Мушкарац: И хомо- сапиенс има нечег животињског у себи и…
Уморен филозофском расптравом са самим собом, утонуо сам у кратки окрепљујући сан, ослобођен борбе, у коме је доминирао Он.
Када ме је сат пробудио, био сам изненађен висином снежног покривача, али кренуо сам да извршим дато обећање. Ауто је послушно кренуо и очекивао сам све најбоље. Пријатељ и Мушкарац су постали добри сарадници на клизавом путу.. И све је ишло глатко до поште. Е, ту је почело клизање, застајање и ауто је коначно стао. И ни макац напред. Гледао сам: још много људи је било у истој невољи. Није ми преостало ништа друго већ да се вратим покуњен и разочаран кући и да Је обавестим о свему.
Сукоб Мушкарца и Пријатеља се наставио. Мушкарац је проклињао Бога што му је осујетио план и могућност да се као сваки мачак ослади добрим, масним залогајем. Међутим, Пријатељ је све посматрао из сопственог угла и усрдно је захваљивао Богу што је тако лако решио све дилеме и сукоб и то у Његову корист.
Окретао сам њен мобилни телефон, али – узалуд, нико се није јављао и мене је почело да хвата очајање. Међутим, после извесног времена зазвонило је звонце на улазним вратима и појавила се Она. Погледи су нам се срели, видео сам да је била мало разочарана. Да будем искрен, незнам шта сам осећао и мислио, сукоб Пријатеља и Мушкарца је и даље трајао у мени. Позвах је да уђе
-Морамо попити кафу, тек да се повратимо од изгубљеног, предложио је Мушкарац. Само да попијемо кафу и ништа више, допуни ме Пријатељ.
-Само то нам је сада и преостало, прихвати она, очигледно невољно и несвесно повлађујући Пријатељу.
Мушкарац је упорно и чежњиво упијао све време, кроз Пријатеља, погледом.
А Она није спуштала поглед пред мојим погледом. Видео сам Жену у њој: стрпљиву, тактичну, промишљену: свесну себе и својих намера. Пријатељ, затечен оваквим развојем догађаја, почео је да се повлачи и на крају се сакрио иза широких и чврстих леђа Мушкарца. Ситуација, у сваком погледу, постајала је је све јаснија и скоро је стигла до усијања: свако је вребао свој плен.
Поново бесомучно зазвони звонце на вратима… и дуго смо после тога пијуцкали кафу и чаврљајући утроје.
А снег… отопио се и само пар сати касније пут је узалудно био проходан а сукоб Пријатеља и Мушкарца био је Нечијом вољом привремено одложен. Само до прве указане прилике.
Дуле Р. Пауновић
JABUKO MOJA Dal’ zato što Adamu Pruži je Eva ili je stvarno Rajska voćka tek Baba me zvala Jabuko moja Iz bola ponikla Zalivana suzama Napukla srećom Zaleđena ljubavlju Sa crvom u srcu Sumnjom u peteljci Sred mirisa smežurana Otpala prerano Podarila tri lastara mlada Jabuko moja Sada si suva grana Prepuna krasta i rana … Настави са читањем “JABUKO MOJA – Milica Perun Ivanović”
JABUKO MOJA
Dal’ zato što Adamu
Pruži je Eva ili je stvarno
Rajska voćka tek
Baba me zvala
Jabuko moja
Iz bola ponikla
Zalivana suzama
Napukla srećom
Zaleđena ljubavlju
Sa crvom u srcu
Sumnjom u peteljci
Sred mirisa smežurana
Otpala prerano
Podarila tri lastara mlada
Jabuko moja
Sada si suva grana
Prepuna krasta i rana
Sjekli svakoga dana
Najviše boli zadnja rana
Srećna je Baba što
Nezna za moje muke
Davno ispala jabuka
Iz njene ruke
(C) Milica Perunović – Ivanović
Polina (koju od milja zovemo Poli) i Tihomir (koga od milja zovemo Tika) iz mog komsiluka svake cetvrte godine slavili su slavu Svetog Tamantija Vlastodrsca. Oni, inace, nikako nisu voleli da ih razdvajaju u razgovoru, nit je Poli volela da ide sama bez Tike, nit je Tika voleo bez Poli. Sve o njima moralo je … Настави са читањем “Slava gi… – Zoran Hristov”
Polina (koju od milja zovemo Poli) i Tihomir (koga od milja zovemo Tika) iz mog komsiluka svake cetvrte godine slavili su slavu Svetog Tamantija Vlastodrsca. Oni, inace, nikako nisu voleli da ih razdvajaju u razgovoru, nit je Poli volela da ide sama bez Tike, nit je Tika voleo bez Poli. Sve o njima moralo je da pocne njihovim imenima inace bi se zestoko razljutili. Dakle, sve se vrtelo oko Poli Tike.
Redovni gosti na slavi bili su Leka Čep, Žika Trepka, Goce Krtinka, Goga Dentalka, Gojče Slogin, Džile Promincla, Sloba Globa, Slave Dukace i nezaobilazni gradski šereti Joca Lažov i Mika Slepac.
Mene su na slavu najčešće zvali da konobarišem.
Poli Tika su bili već matori ljudi a svoje goste želeli su da ugoste maksimalno, pa sam ja kao konobar sa iskustvom stečenim u kafani “Narod pita” bio pogodan da idem od gosta do gosta i punim čaše koje su praznili ko da su njihove.
Pozvali su me da i ove godine radim isti posao:
– alo, jel toj Mita Nećejaško?
– jes’ ja sam, kuj vika?
– Poli Tika, trebaš ni za slavu jutre naveče, svi će dođev.
– Lele, toj li već prođoše četiri godine, miščini mlogo brzo, ko da juče beše.
– Ne, be, nesu prošle, nego ovuj godini Sveti Tamantije Vlastodržac pada vanredno el se pa moz desi privremeno, ko prošli što beše, ni mi jos ne znamo.
– E, daklem ni crkva više neje ko što je bila, da se čovek prekrsti, malo malo pa taj Sveti Tamantije Vlastodržac. Čas redovan, čas vanredan,čas pa privremen (kude ga i takvoga izmisliše) ne mož ga navatamo, a u kalendarče ga ne obeležavav s crveno slovce.
– More Nećejaško, će doodiš li el pa da si tražimo drugoga da konobariše?
– Doodim, ne se sekirajte, samo da nabavim pola vijagru, će mi treba.
– Ček be, šće ti pola, za ebanje ti treba cela, a ti doodiš da konobarises na slavu a ne da ebes
– Ma bre, Poli Tiko, necu onodim, oću da podjebavam zatoj mi treba sm polovinka.
*********
Ovaj svetac vrdajući, klizni, vanredni, privremeni, povremeni…bem li ga kako da ga nazovem malo malo pa se desi.
Eve na primer u naš sokak, najavljujev ga od septembar.
Čs se javi Džile Promincla i kaže:
– još dva tri dana pa će se mi krstimo i naša slava će bude,
čs se javi Žika Trepka pa kaže:
– neće da može, zna se da smo mi ovuj godinu presekli slavski kolač pa će budne kad mi oćemo
Nikako brate na svetog Tamatnija Vlastodršca da mu vatimo datum, da znamo kako da se spremimo, d’l da koljemo prase ako će je u mrsno, el da vaćamo ribe ako će je u posno.
Nego, zaboravi da vi kažem i ovoj. Na slavu kod Poli Tiku dolazio je nekad i jedan Vlasta.Ime mu bilo Vlasta, a narod ga od merak zvao “čiča”. Priča se za njega da je mlogo voleo piletinu, al, toj se sg priča, u njegovo vreme toj se neje čulo.
Njega su na slavu vikali ko posebnog gosta jer mu na svetog Tamantija Vlastodršca padao imendan. Ja ne znam, al mi pričali da je on sedeo u čelo astal, a svi drugi mu se klanjali i ruku celivali. Uvek je na slavu dolazio prvi a odlazio kad je teo. Iz neke kuće neje ni odlazio (kad je umreja uramili ga). E kad ga više neje bilo, počeo je i grabež kuj će sedne na njegovo mesto.
*******************
Poli Tika su bili glavni i kod nji se odlučuvalo koj će, kad prođe sveti Tamantije Vlastodržac, na sledeću slavu da sedne u čelo. Prosli put, ete, desilo se da mesto da jedan sedne u celo, moralo je da sedu dvojica. Zika Trepka i Goce Krtinka zasedli na dve stolice i s noge se fatili za nogarke a s ruke za astal i ne pustav, kad jedan pije drugi drzi i obratno. Da gim slucajno ne izmaknu stolice pridrzavav gi Goga Dentalka, Leka Cep i Sloba Globa….eeee, al…
……..
cu se vrnem da nastavim, sm prvo da pometem u moje dvoriste eve gu zena vika po mene cel komsiluk se zveri:
-odma metlu da si fatija u ruke, i toj onuj s pogolemu drsku, kupila sam ti gu kad si reko da ne moz vise se saginjas otkad te spondiloza fatila, nefatila te dabogda. (inače, ovoj nema veze s priču)
NE PLAČI Ne plači izlomljena slamko, suze svetlost odnose. Mravi te gone u snu? Ne plači! Spavati ne možeš, dok ja lutam, dok mesecu šapćem, a on posle priča zvezdama, baladu mog kajanja. Ne plači grešna planeto, nećeš se razbiti o mene. Već te ima on, sunce. Već kružiš oko njega, a kružna putanja gubi … Настави са читањем “NE PLAČI – Ljubodrag Obradović”
NE PLAČI
Ne plači
izlomljena slamko,
suze svetlost odnose.
Mravi te gone u snu?
Ne plači!
Spavati ne možeš,
dok ja lutam,
dok mesecu šapćem,
a on posle priča zvezdama,
baladu mog kajanja.
Ne plači
grešna planeto,
nećeš se razbiti o mene.
Već te ima on, sunce.
Već kružiš oko njega,
a kružna putanja
gubi kilometre.
Ne plači.
Plakala si juče,
ali radost ti blistala u oku,
kad si mi kazala
*imam već dečka*.
Sunce zajeca,
pa u oblak pobeže.
Gorda, ti otrča *dečku*
i suze slađe od meda,
on je kupio usnama,
dok su mu za moju
ponudu pričala.
Ne plači.
On te je dobio,
a ja sam kriv.
Oh, samo da ti nisam
svilenu budućnost nudio,
ne bih danas lutao,
ni mrtav, ni živ
i ne bi te ljubio,
pa ostavio,
on tvoj *dečko*
tvoj promašaj.
Ne plači,
ne mogu da slušam,
skriven iza prozora,
u senci dunje.
I ne mogu shvatiti
da zora može postati dan.
Ne mogu, ne umem.
Izlomljena slamko,
ne plači.
Sada smo jači
za patnju.
Ne plači !
Greška ništa
ne mora da znači,
kad ljubav blista
u meni nežna i čista
i kad njena iskra
oprašta zvezdi sve.
Ne plači…
(C) Ljubodrag Obradović
1973. godine, Trebotin
Praštati,
praštati sve.
Uvek praštati,
praštati nije greh.
Postavljeno Wednesday, December 21.09.2005. godine @ 10:03:58 CET od ljuba-trebotin
PRIJATELJI Nekako neosjeto Rastrgali smo nebo sreće Mrakom zemaljskih dana Ogrnuti tijelom kao odijelom Bez želja i volje Drveće s crvom ispod kore Kresanih grana do panja Ljudi nježnih osjećanja Ili zgasle zvijezde Nad šumom umirućom Zalutali odsjaj snivanja Nad nekim poljem Beznadno dalekim Prijatelji malo nam treba Trenutak osmjeha Pružena ruka Ljubav prije svega … Настави са читањем “PRIJATELJI – Milica Perun Ivanović”
PRIJATELJI
Nekako neosjeto
Rastrgali smo nebo sreće
Mrakom zemaljskih dana
Ogrnuti tijelom kao odijelom
Bez želja i volje
Drveće s crvom ispod kore
Kresanih grana do panja
Ljudi nježnih osjećanja
Ili zgasle zvijezde
Nad šumom umirućom
Zalutali odsjaj snivanja
Nad nekim poljem
Beznadno dalekim
Prijatelji malo nam treba
Trenutak osmjeha
Pružena ruka
Ljubav prije svega
Evo nas opet do neba
Najteži korak je izići
Iz noći života
Ne razljuditi se
Ostati Božja ljubav
Biti svoj čovjek
(C) Milica Perun. Ivanović
IMAGINACIJA Tužna sam, otključam nekog i pustim suzu, kad vidim njegovu prazninu. Ne naričem nad živima, prizivajuci tvoju smrt, kad ne mogu blizinu. Nema laži, ja je i ne tražim. Zvona od stakla prikrivaju, mrak oko nas. Stidam se svojih demodiranih vrlina, bežim od koraka vremena, gutam ključ, da bih sakrila dokaz. Nema istina, jer … Настави са читањем “IMAGINACIJA – Angelina Radulović Linga”
otključam nekog i pustim suzu,
kad vidim njegovu prazninu.
Ne naričem nad živima,
prizivajuci tvoju smrt,
kad ne mogu blizinu.
ja je i ne tražim.
Zvona od stakla prikrivaju,
mrak oko nas.
Stidam se svojih demodiranih vrlina,
bežim od koraka vremena,
gutam ključ, da bih sakrila dokaz.
jer nemamo načina
da stignemo do nje.
Šta ako u svakom od nas ,
postoji ista takva praznina,
kao tvoja.
Plašim se,
da li cu imati dovoljno suza.
Ili možda treba da se smejem?
Da podsmevam se
onom čega se plašim.
2005 Linga – A.R.