Категорија: А – Slika reči

Slika reči, Oslikana poezija, Poezija u slici, Poezija na slici! Sve različiti nazivi za spoj lepote koju sadrže i poezija i slike. Pobednička kombinacija je svakako poezija u slici. Uživajte!

Još jedan dan

 

Ovo je dan

kad kiše padaju

iz vedrog neba

kad vjetrovi snažni

biju miran smiraj na zapadu

kad ptice lome krila

kad se gubi na karti smjer.

 

Ovo je dan

kad zlato gubi sjaj

a dnu se ne vidi kraj

kad se kule ruše

prašina prekrije ulice duše

biseri bjeli crni postaju

na licu tragovi ostaju.

 

Ovo je dan

koraka koji idu unazad

kad nada napusti misao

vjera zaspi tvrdim snom

od ljubavi ne ostane

ni jedna sjenka

kad se prijatelji

u noći pogube

a snijeg ne ostavlja tragove.

 

Ovo je dan

kad se stavlja tačka na i

kad se sve bitke predaju

kad se sam umire

bez prava na kajanje

sva vrata se zatvore

i zvona prevare zazvone.

 

Ovo je dan, još jedan dan.

Proći će, prošao je i onaj juče.

( 2008, danas mi se čini da je bolje nasloviti pjesmu ” Još jedan dan ”  )

 

РАЈСКА ПТИЦА – Богдан Јевтић

РАЈСКА ПТИЦА

Плесао сам сам
по тротоару
замишљајући је
у загрљају.
Тако је лепа сва
као најлепша мелодија.
Валцер, она и ја,
Освајамо
пространства!
Када ће доћи?
Када ћемо се срести?
Рајска птица
нека се огласи
љубав да наговести.

© Богдан Јевтић

Настави са читањем “РАЈСКА ПТИЦА – Богдан Јевтић”

БАЛЕРИНА – Љубодраг Обрадовић


 

БАЛЕРИНА

Експлозија си бола и боја,
nа платну одсјај среће.
Никад нећеш бити моја,
а живот ми покрећеш.

Настави са читањем “БАЛЕРИНА – Љубодраг Обрадовић”

Za sreću – Lepa Simić

ZA SREĆU – Lepa Simić Zh Što nisam besmrtno stablo masline da nemam prezime ni naciju Iz svog jezgra kao Sunce u krug, toplinom da zračim za sve ljude isto Okićeni rod na gtanama maslinarima da podignu ruke visoko Da me nije briga za sva blaga sveta samo da zrim gde mladi ptići odmaraju krila … Настави са читањем “Za sreću – Lepa Simić”

ZA SREĆU – Lepa Simić Zh
Što nisam
besmrtno stablo masline
da nemam
prezime ni naciju
Iz svog jezgra
kao Sunce u krug,
toplinom
da zračim za sve ljude
isto
Okićeni rod na gtanama
maslinarima
da podignu ruke
visoko
Da me nije briga
za sva blaga sveta
samo da zrim
gde mladi ptići
odmaraju krila
a Mesec se
zapetim lukom
osmehuje
kraseći
plava mora.
 

Zidovi tišine

Riječi bi sve pokvarile. Ćuti dušo, ćuti. Digni zidove veće od Neba i iza njih pohrani istine. Ćuti, tako je bolje, tako se lakše vidaju rane. Sakrij da još voliš, sakrij da ne umiješ prestati, sakrij da nikad nećeš prestati. Ćuti dušo. Bodljikavom žicom obavij zid, iskopaj duboke šance, i…ćuti, samo ćuti. Bolje je tako. … Настави са читањем “Zidovi tišine”

Riječi bi sve pokvarile.
Ćuti dušo, ćuti.

Digni zidove veće od Neba i iza njih pohrani istine.
Ćuti, tako je bolje, tako se lakše vidaju rane.
Sakrij da još voliš, sakrij da ne umiješ prestati,
sakrij da nikad nećeš prestati.

Ćuti dušo.
Bodljikavom žicom obavij zid, iskopaj duboke šance,
i…ćuti, samo ćuti.

Bolje je tako. I ne vjeruj, vjerovanja su te slomila.
I ne sanjaj, snovi su prevara.
I ne nadaj se, nada je izdaja.

Ćuti, samo ćuti dušo.
Tišina je najveća. Tišina je istina svih istina.
Vječna tajna skrivena da nikad više ne bude
oskrnavljena, zgažena, ponižena.

Ćuti. Samo ćuti.
I ne plači. Ne vrišti.
Sama si sebi stražar svojih skrivenih osjećaja.

© Nevenka Savić Alispahić

KRILA LASTAVIČJA Grejem dušu na suvom lišću za potpalu ustreptalih misli Krila lastavičja usporavam sabiram jesenji rod Miriše naručje žutim dunjama Stihujem te oblakom dok stražarim čekajući Lepa Simić

KRILA LASTAVIČJA

Grejem dušu
na suvom lišću
za potpalu
ustreptalih misli

Krila lastavičja usporavam
sabiram jesenji rod

Miriše naručje
žutim dunjama

Stihujem te oblakom
dok stražarim
čekajući

Lepa Simić

Ломне Руке

Када моје срце јадно, склопи своје руке ломне, и помисли на жуч клету, и горчину што је пило, тад се јавља страшан трептај, пуно искра које сјаје, од слободног мога духа, што се тихо из сна буди, па питање старо сад поставља.   Кад се тражи од човека мало, не треба се пуно двоумити, већ … Настави са читањем “Ломне Руке”

Када моје срце јадно,

склопи своје руке ломне,

и помисли на жуч клету,

и горчину што је пило,

тад се јавља страшан трептај,

пуно искра које сјаје,

од слободног мога духа,

што се тихо из сна буди,

па питање старо сад поставља.

 

Кад се тражи од човека мало,

не треба се пуно двоумити,

већ се треба брзо пресабрати,

и онда ће одговор наићи.

 

Људска душа од века вапије,

да попије мало меда слатког,

што је сили људскога усуда,

од већ било превише за дати,

те сем онда вешто он сабире,

па говори чемерном човеку.

 

Људско ти је знање непознано,

не треба ти сласти из пехара,

јер је сласти од већ тешко доћи,

те се лати ти крвава меса,

не бил себе гладног намирио,

и спокојно лези у постељу.