OVO NIJE PESMA – Zoran Hristov

Sunday, 26 October 2008



OVO NIJE PESMA – Zoran Hristov

Некада давно, пре много година, случајно сам био у једној земљи далеко на западу.  То је нека врло чудна земља, са још чуднијим људима. Била је то земља старих људи, земља у којој није било смеха и радости. И сунце у тој земљи није грејало као у другим земљама. Док сам пролазио том земљом, имао сам утисак да сунце некако жури да што пре побегне с неба изнад те земље, а кад би наишли облаци, нећете веровати, ни они нису били као свуда, били су толико плави да су изгледали готово црни. Ишли су тако ниско да ми се чинило да покушавају да уђу кроз димњаке у куће. Путујући тако наишао сам на једно село испод велике планине иза које је сунце залазило. Како се мрак веома брзо спуштао, да будем искрен, нисам смео да заноћим напољу те сам се за преноћиште обратио у једној кућици.
Покуцао сам на врата једном, два пута, три пута… и онда се отворио мали прозорчић кроз који су се виделе само очи човека са којим сам разговарао.

– молим Вас, да ли би сте хтели да ме примите на преноћиште, богато ћу вам платити?
– ха, не примамо странце у кућу – одговори човек – али ако си спреман да платиш пустио бих те да преноћиш у сенику, коштаће те један дукат.
Пошто нисам имао бољу понуду, прихватио сам и сеник, с тим да платим ујутру, али ме глас човека са којим сам разговарао натера да се замислим.

– ха, ујутру, ако будем имао среће да те видим!
Настави са читањем “OVO NIJE PESMA – Zoran Hristov”

Еве ги па – Зоран Јовановић

УМЕСТО ПРЕДГОВОРА
Поштовани пријатељи,

Да није било вас и вашег интересовања за оваквим причицама, вероватно не би било ни наставка књиге „Вика ми Лејка“.

Коментари које сте писали на друштвеним мрежама, после читања наших догодовштина, навеле су ме да и те причице сложим у књигу занимљивог наслова, написану лесковачким дијалектом, Еве ги па, што би преведено требало да значи – ево их опет, ево их поново, или у складу са насловом једне давнашње домаће серије – Повратак Отписаних.

У време кад осмех постаје све скупљи, надам се да ћете се током читања ових причица бар једном насмејати, што ће уједно и бити потврда да је наша кафанска дружења стварно требало ставити у корице књиге.

Инспирацију за писање причица налазио сам у стварном све-ту, међу обичним људима, у новинским насловима, политичким дешавањима, коментарима које људи пишу на друштвеним мрежама и сличним стварима, покушавајући да из њих извучем само оно што може да насмеје читаоце, играјући на карту да је смех гарантован – ако то напишем на дијалекту.

Добро дошли на место где бар на кратко можете да заборавите на све остало.

Лејка и ја, чекамо вас између редова.

Зоран Јовановић

1.

– Зоћо, мајке му га, никако да се видимо – вика ми Лејка.
– Па кад те нема – викам ја. – Куде се зацепујеш кад неси у кафану.
– Ееј, еве раним свињче и чувам голуби.
– Ма, откуд сад свињче и голуби. Шћев ти голуби кад се не разумеш у њи?!
– Даде ми човек! Вика летив пуно, да изводим од њих па да се такмичим догодине.
– Аха. А свињче?
– Е, њега ми наплати. Вика, боље летив ако има и свињче.
– Можда – викам ја – ако једев концентрат поред свињче.
– Не, бре, Зоћо. Не разумеш се ти. Кад треба летив, закољеш свињче, да замезив другари кад дођев да судив такмичење.
– Е, Лејке, не разумеш ти. Ако летив сас заклано свињче, сас јагње на ражањ рекорди постављав – смејем се ја на будалу.
Тер по тер, у зајебанцију, он се нешто досети: – Видеја ли си, Зоћо, како Лека Траилов турио таштину слику на капију?
– Коj бре? – чудим се ја – Што па ташту, толко ли убава?
– Како бре, коj бре? П’л Лека Траилов, онај општинcки курир. Таштину слику турија, да плаши гости да не му у-легнев у авлију. Неје змија – вика – ал исто му дође почим и ташта је неки акреп.  Ех, живот му јебем, куде се сети. И куде ме подсети!
Видим ја ће падне сликање куде ташту. Мислим се, турио би ја и таста на слику, него ме стра да не се здавив, па ице-пив слику. И, док ја такој бијем главу како се таст и ташта апев на слику, он ће па: – Него, Зоћо, да ти рекнем нешто. Размислија сам се и укапираја сам што ми је пропала љубав с Мицку?
– Знам. Нашла бољег – викам ја.
– Не, брате. Несам успеја да ву дирнем душу.
– Уууу, куде не. Ти си па Фројд, брате, кад нешто одвалиш.
– Јес, батице, тражила је да ву дирнем душу….а ја, слепац, од деколте даље ни макац.
Настави са читањем “Еве ги па – Зоран Јовановић”

Зоран Јовановић – ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ

Зоран М. Јовановић, рођен 1969. године у Лесковцу, где живи и ради. Аутор књига поезије Нит (2015.) , Нада (2017.) , књиге афоризама Прст Судбине (2017.), Зов (2019.), као и два издања књиге Вика ми Лејка (2018. и 2019.). Добитник више књижевних награда у земљи и иностранству. Посебно истичемо да је Зоран Јовановић из Лесковца добитник награде за КЊИГУ ГОДИНЕ за 2019. годину Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ за област прозе за књигу ВИКА МИ ЛЕЈКА. (Награда ће му бити уручена)! Радови су му заступљени у преко 150 зборника, заједничких збирки и антологија поезије, крактих прича и афоризама као и у електронским часописима у Србији, више европских земаља и Аустралији. Песме и приче превођене су на више језика. Награђен Октобарском наградом Општине Бојник 2017. године. Поносан на сина Милана и ћерку Милену. Супруга Снежана га још увек трпи.

Данас Вам у посебном аудио виртуелном програму ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ представљамо Зорана Јовановића Христова из Лесковца, једног од првих чланова сајта www.poezijascg.com , сада члана Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Све песме снимио је сам Зоран Јовановић, а ја сам одабрао да његову поезију музиком оплемене : Сандра Миладиновић и Милан Милетић Милке. Уживајте!


Зоран Јовановић

Настави са читањем “Зоран Јовановић – ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ”

ПЕСМА ГОДИНЕ за 2011. годину


Lepa Simić, Cirih

 

NOVEMBAR SE VUČE

Sretali smo se
u nedostižnim
snovima

u mojim i tvojim
pesmama


Tog novembra
za tvoje tople oči
dadoh dušu
da je u tebi
zaboravi vreme

Srcem slikam
zaigrane misli

U srebrnom gnezdu
usnula
pod vetrom
stihom
pokrivena

msečeva kći

© Lepa Simić


Светлана Биорац Матић

ELEGIJA ZAMRLIH SELA

Ovde još samo groblja ožive
o zadušnice il’ u dan sveti,
iz trave izvire krstovi krivi
al’ mrtvi neće oživeti.

Još samo humlje žive dozove,
natpisi što se bore s vremenom,
senke predaka pod grmom zove
i blede slike srasle s kamenom.

Gore, nad grobljem, niz puste kuce
još samo vetar žalosno vije…
Iz praga pronikla trava i pruće,
popalo prošće, pukle majije.

I šumska tama sve jače bije,
a sve je utihlo tuznim mirom.
Daleko negde potomci zive
dok vuk zavija pred kapijom.

© Svetlana Biorac-Matić

НАПОМЕНА:
У такмичењу за ПЕСМУ 2011 ГОДИНЕ изабране су равноправно две песме:
ELEGIJA ZAMRLIH SELA – Svetlana Biorac-Matić и NOVEMBAR SE VUČE – Lepa Simić. Гласовима чланова и посетилаца сајта PoezijaRS за песму 2011. године изабрана је песма MISLIЗорана Јовановића – Христова. Погледајте цео догађај уручивања награда на 16-том СУПЕСУ.

Зоран Јовановић Христов

МИСЛИ

Моје су  мисли  галије царске
што сињим морима плове
носе ме слободног на све стране
дубина плава  себи их зове.

Моје су мисли ветрови силни
што пред њима све редом гмиже
са њима ја сам слободан човек
висина плава себи их диже.

Моје су мисли звезде са неба
сјајно сунце и месец жут
простране као бескрајни космос
широк ми поглед а раван пут.

Моје су мисли само моје
а ја их, ипак, са вама делим
будите слободни, будите своји
мислећи на вас, само то желим

© Зоран Јовановић Христов

Настави са читањем “ПЕСМА ГОДИНЕ за 2011. годину”

ПЕСМА ГОДИНЕ за 2012. годину


Песме године за 2012 написали су Зоран Јовановић и Светлана Ђурђевић

ДОМАЋИН ЧОВЕК

Нисам ти ја, брале, човек за те ствари!
Мислим, швалерација, и тако то,
Ја сам домаћин човек!
Данашње жене воле мазне и намирисане
ко оне, Боже ме прости,
а ја и неокупан легнем!
додуше, само кад је сезона
и не у  кревет  него у сено
да ујутру не губим време.

Нисам ти ја, брале,човек за те ствари.
Мислим, политика и тако то.
Ја сам рођен да рмбам
од  сванућа до касно у ноћ
и да у небо гледам
да ми киша не сјебе труд.
Ја сам домаћин човек
код мене празна слама под стоку иде
немам кад да је, изнова,  млатим
ко ови,  Боже ме прости.

Нисам ти ја, брале, човек за те ствари.
да лажем, крадем и тако то.
Ја сам домаћин човек
прво држави дам што је њено
порез, прирез и све што тражи
и нема везе што је све мања
а ових, Боже ме прости,
џаболебоња на њеном јаслу
из дана у дан све више има
док ја за  њиву раднике тражим.

Нисам ти ја, брале, човек за те ствари
секс, дрога и рокенрол
Ја сам домаћин човек .
Новине немам кад да читам
а телевизор, Боже ме прости
лупа глупости!!
Да не кажем  не зна шта прича.
Све вести чујем кад падне ноћ
а ја одем пред задругу
и попијем једно,  два, три пива
што каже народ, ладна  ко змиче.

Ја сам ти, брале за поштен живот
што би се рекло, за данас,  глуп.
Онај што не да на своје
али и једнако поштује туђе.
Нисам од оних, Боже ме прости
што се савију како ко дуне.
Ја све што мислим  гласно кажем,
домаћин човек, кажу у селу.
Сад, кад још мало загуди север
а ја насецкам кисео купус
па преко њега грувану, љуту
у поверењу,  заболе ме….!!

© Зоран Христов

ŽUDNJA

…i nek me nema
u osmehu tvome
začaurene strahom
obložene očajem
nek ne budem ni tema
sećanju nijednome
i nek me nema
u uzdahu tvome
izbrazdane sumnjom
zaslepljene sujetom
nek ne budem ni sena
praštanju iskonskome

…i
nek me nema

u jecaju tvome
obnevidele čežnjom
otupele željom
nek ne budem ni pena
talasu izgubljenome

…i nek me nema
u radosti tvojoj
okovane setom
odbačene grehom
nek ne budem ni htenje
traženju prokletome
al^  nek me ima
u čekanju tvome
u zenici tvojoj…
nadanju obojenom slutnjom
utisnutom na licu
tvome

neugaslom žudnjom

© Svetlana Djurdjević

НАПОМЕНА: Песме године за 2012-ту су написали Светлана Ђурђевић из Крушевца и Зоран Јовановић из Лесковца. Најбољи по гласовима посетилаца сајта www.poezijascg.com био је Братислав Богдановић са песмом НОЋАС…

Братислав Богдановић

НОЋАС…

Узми ме ноћас
под своје скуте
нек усне моје
на твојим ћуте
те вреле усне
неће те опећи
ћутећи,
свашта ће ти рећи
Пусти ме ноћас
у своје куте
покажи ми
све скривене путе
на тајна места
ја ћи ти заћи
стазу до срца
лако пронаћи
Остави ме ноћас
крај тебе да спавам
на грудима твојим
снове да сањам
јер снови моји
теби мили
зашто се не би
на грудима снили
и у твојој коси
од зоре скрили…

© Братислав Богдановић

Настави са читањем “ПЕСМА ГОДИНЕ за 2012. годину”

Зоран Јовановић – Промоција две књиге у Трстенику

У Дому Културе у Трстенику је 26.09.2017. године, у организацији КК Моравски Токови из Трстеника, одржана промоција књига НАДА и ПРСТ СУДБИНЕ Зорана Јовановића, песника и афористичара из Лесковца. О књизи поезије НАДА говорио је Љубодраг Обрадовић, председник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, а о књизи афоризама ПРСТ СУДБИНЕ Милош Милошевић … Настави са читањем “Зоран Јовановић – Промоција две књиге у Трстенику”

У Дому Културе у Трстенику је 26.09.2017. године, у организацији КК Моравски Токови из Трстеника, одржана промоција књига НАДА и ПРСТ СУДБИНЕ Зорана Јовановића, песника и афористичара из Лесковца. О књизи поезије НАДА говорио је Љубодраг Обрадовић, председник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, а о књизи афоризама ПРСТ СУДБИНЕ Милош Милошевић Шика, књижевник из Трстеника. Поезију Зорана Јовановића говорила је Нада Новаковић, председник КК Моравски Токови из Трстеника.


Милош Милошевић Шика, Зоран Јовановић и Нада Новаковић
Публика
Љубодраг Обрадовић (десно) говори о Зорану Јовановићу и књизи поезије НАДА…

Зоран Јовановић – НАДА

На коњу са хватаљкама…  Љ. Обрадовић

Е сад, како написати приказ књиге поезије НАДА, кад Зоран неће да плати тих 50 евра?

Прво, писати забадава, за славу. Како је песник славан и писац приказа то може постати.

Друго, како пишеш џабе, можеш писати шта хоћеш. Песник нема право да се љути. Није те платио да га дижеш у висине и о њему смишљаш оде. То је бре, критика, права, ненаручена.

Зато ћу ја ићи изокола, па ћу на почетку, мало о Софронију Певцу. Наиме, под тим псеудонимом илити уметничким именом је Зоран објавио прву песму на сајту ПоезијаСЦГ давне 2006 године, прецизније 17 јануара. Та прва песма била је песма на КРИЛИМА МАШТЕ. Пошто је прва прочитаћу Вам је, јер све што се догоди први пут, мора да је и добро, мада многе кажу да боли, а други да се први кучићи у воду бацају…

НА КРИЛИМА МАШТЕ

На крилима маште
летећу ка теби,
да ти љубим усне
и милујем груди,
у заносу страсти.

Шаптаћу ти тихо,
ти си моје сунце,
ти си моје мило
и сањиву главу,
спустити у крило.

© Софроније Певац 2005

Иако баш и нисам сигуран да иза Софронија Певца стоји Зоран Јовановић, на основу саме песме, а познајући Зорана данас, смео бих да се кладим да је то баш он. Ако изгубим, то је само несрећни стицај околности, због мале квоте.

А онда се у јавности појавио Зоран Христов и на сајту ПоезијаСЦГ објавио 7. фебруара 2016. године песму НЕ ПИТАЈ МЕ. И наставио да пише под тим псеудонимом све до песме ЧАЈ коју је написао 1. августа 2017. године. И сад се Зоран Јовановић ту нешто буни што његову песму НЕ ДИРАЈ МИ… (ћирилицу), подписују неки други.

Прво, краде се нешто што је добро. Друго, сам је унео забуну са тим силним псеудонимима. И треће, ради истине, песму НЕ ДИРАЈ МИ … (ћирилицу) Зоран је објавио на сајту ПоезијаСЦГ још 30. децембра 2009. године, што је знатно пре од 5. фебруара 2016. године, када је неко други исту песму осликао и објавио. Или је по среди нека велика забуна са тим именом аутора стихова???


НЕ ДИРАЈ МИ!!!

Не дирај ми ћирилицу, не дирај ми српско писмо,
не отимај српству душу, постаћемо то што нисмо!
Не дирај ми у наслеђе, породичну традицију,
не отимај српско чојство, не прекрајај историју!

Не дирај ми Православље, учитеља Светог Саву,
порекло ми не отимај, не дирај у крсну славу!
Не дирај ми Обилића, ни све српске витезове,
не дирај ми у светиње, што се славе кроз векове!

Не дирај ми Цар Душана који створи силно царство,
Косово ми не отимај, српско име и богатство!
Не дирај ми Карађорђа, хајдуке и Вујадина
Не дирај ми српске гусле, нити Духа, Оца, Сина!

Не дирај ми Свето Тројство, три прста и воштаницу,
не отимај мананстире, нити стару воденицу!
Не дирај ми српска села, српске фруле и посела,
не дирај ми њиве, поља, пастирице, стада бела!

Не дирај ми запис дрво, успаванку моје мајке,
не отимај Баш Челика ни остале српске бајке!
Не дирај у бунар стари, у огњишта и вериге,
не дирај ми у иконе и црквене старе књиге!

Не дирај ми у двориште, ни случајно породицу,
не отимај славски колач ни бабину гибаницу
не дирај ми српско писмо, не отимај ћирилицу,
не дирај ми у наслеђе да ти не бих ја мамицу.

© Зоран Јовановић

Ја сам Зорана Јовановића први пут срео 28.10.2007. године у Београду, на сплаву *ОЛИМПИК*, када су се догодили Први сусрети песника *ПОЕЗИЈАСЦГ*. У срдачној атмосвери песници, који су се до тада знали само виртуелно, на интернету, закорачили су у стваран живот и провели незаборавне тренутке од 8.00 до 17.00 часова у дружењу, читању поезије и ћаскању, а било је и ића и пића. И од тад се дружимо много и често, било у Лесковцу (уз чувени роштиљ) било у Крушевцу уз неке копије тог чувеног лесковачког, или у Етно кући Слободана Стојановића у Жабару уз пасуљ, па све до Трстеника, видећемо уз шта… А једно је сигурно, уз Зоранову поезију свакако.

Заиста је Зоран Јовановић свестран, пише и афоризме, и каже да му то то добро иде, чак и боље од поезије… А пише (и прича) и бајке. Једну сам ја прочитао, а колико ли је тек испричао лепим госпођицама и госпођама…

И шта да Вам још ја говорим? О квалитету Зоранове поезије у књизи НАДА? О темама о којима пише? О метафорама које користи? Не, нема потребе.

Лепо рече Проф. Др Миливој Вулић из Љубљане у коментару на једну Зоранову песму: *Уф, Илић Војислав. Довољно за критику. Све јасно кристално, не увруће ми мождане вијуге разумем ли, или не. Знам шта каже, знам за чим тугује. (13.10.2016. године).

Ево, да поновим и ја оно моје чувено, што су уклапа и у Зоранов филинг, шта има да се пише о песмама и о томе шта је песник хтео да каже, поезија сама о себи најбоље говори. А уз то Зоран није ни платио да га ја у овом приказу хвалим. Нека га хвали његова поезија.

Ако ми верујете на реч, исхвалиће га довољно, да му ни сад, а  ни убудуће не требају никакви критичари. Довољно је да Ви песме прочитате, или да их чујете у казивању Наде Новаковић и Зоран је на коњу, са хватаљкама, за лет у славног песника!

Љубодраг Обрадовић


А Нада Новаковић говори поезију из књиге НАДА
Настави са читањем “Зоран Јовановић – Промоција две књиге у Трстенику”

KNJIŽEVNI KLUB *PARABOLA* – Leskovac

KNJIŽEVNI KLUB *PARABOLA* – Leskovac Poštovani prijatelji, sa velikim Vas zadovoljstvom obaveštavam,  da je sinoć, 21.01.2010. godine, na Svetog Jovana, u Leskovcu osnovan književni klub „Parabola“. Osnovni zadaci kluba su promocija stvaralaštva mladih i neafirmisanih pisaca, saradnja sa književnim klubovima i udruženjima u Srbiji i van nje, formiranje literarnih sekcija u saradnji sa školama i … Настави са читањем “KNJIŽEVNI KLUB *PARABOLA* – Leskovac”

KNJIŽEVNI KLUB *PARABOLA* – Leskovac

Poštovani prijatelji, sa velikim Vas zadovoljstvom obaveštavam,  da je sinoć, 21.01.2010. godine, na Svetog Jovana, u Leskovcu osnovan književni klub „Parabola“. Osnovni zadaci kluba su promocija stvaralaštva mladih i neafirmisanih pisaca, saradnja sa književnim klubovima i udruženjima u Srbiji i van nje, formiranje literarnih sekcija u saradnji sa školama i domovima kultura, organizovanje književnih večeri i susreta pisaca, organizacija književnih konkursa itd…

Nadamo se da će nam se  književni klubovi koji su zainteresovani za saradnju javiti i da ćemo u buduće sarađivati na zajedničko zadovoljstvo.

Srdačan pozdrav Zoran Jovanović – Leskovac

Има једно село

Има једно село, знам му сваки камен! Све сам шуме добро упознао свака стопа земље добро ми позната знам мирисе шума и са њива и распоред звезда кад су летње ноћи парче неба по ком сунце плива. Има једно село, знам му сваку стазу и црквени конак трошних стреја знам храст стари с’ког октобра на … Настави са читањем “Има једно село”

Има једно село,
знам му сваки камен!
Све сам шуме добро упознао
свака стопа земље добро ми позната
знам мирисе шума и са њива
и распоред звезда кад су летње ноћи
парче неба по ком сунце плива.

Има једно село,
знам му сваку стазу
и црквени конак трошних стреја
знам храст стари
с’ког октобра на југ крену птице
знам сво жбуње поред Пусте Реке
где се крију шеве и штиглице.

Има једно село,
знам му све врбаке
све тарабе где и како прећи
и кад која кућа слави славу
знам ракија кад се добра пече
кад се прави добро црно вино
и с пролећа који поток тече.

Има једно село
ја га својим зовем
у њему сам провео детињство из бајке
памтим где су расле прве трешње
и погачу из црепуље старе
маст на њој и мало паприке
најслађе, из руку моје мајке.