УМЕСТО ПРЕДГОВОРА
Поштовани пријатељи,
Да није било вас и вашег интересовања за оваквим причицама, вероватно не би било ни наставка књиге „Вика ми Лејка“.
Коментари које сте писали на друштвеним мрежама, после читања наших догодовштина, навеле су ме да и те причице сложим у књигу занимљивог наслова, написану лесковачким дијалектом, Еве ги па, што би преведено требало да значи – ево их опет, ево их поново, или у складу са насловом једне давнашње домаће серије – Повратак Отписаних.
У време кад осмех постаје све скупљи, надам се да ћете се током читања ових причица бар једном насмејати, што ће уједно и бити потврда да је наша кафанска дружења стварно требало ставити у корице књиге.
Инспирацију за писање причица налазио сам у стварном све-ту, међу обичним људима, у новинским насловима, политичким дешавањима, коментарима које људи пишу на друштвеним мрежама и сличним стварима, покушавајући да из њих извучем само оно што може да насмеје читаоце, играјући на карту да је смех гарантован – ако то напишем на дијалекту.
Добро дошли на место где бар на кратко можете да заборавите на све остало.
Лејка и ја, чекамо вас између редова.
1.
– Зоћо, мајке му га, никако да се видимо – вика ми Лејка.
– Па кад те нема – викам ја. – Куде се зацепујеш кад неси у кафану.
– Ееј, еве раним свињче и чувам голуби.
– Ма, откуд сад свињче и голуби. Шћев ти голуби кад се не разумеш у њи?!
– Даде ми човек! Вика летив пуно, да изводим од њих па да се такмичим догодине.
– Аха. А свињче?
– Е, њега ми наплати. Вика, боље летив ако има и свињче.
– Можда – викам ја – ако једев концентрат поред свињче.
– Не, бре, Зоћо. Не разумеш се ти. Кад треба летив, закољеш свињче, да замезив другари кад дођев да судив такмичење.
– Е, Лејке, не разумеш ти. Ако летив сас заклано свињче, сас јагње на ражањ рекорди постављав – смејем се ја на будалу.
Тер по тер, у зајебанцију, он се нешто досети: – Видеја ли си, Зоћо, како Лека Траилов турио таштину слику на капију?
– Коj бре? – чудим се ја – Што па ташту, толко ли убава?
– Како бре, коj бре? П’л Лека Траилов, онај општинcки курир. Таштину слику турија, да плаши гости да не му у-легнев у авлију. Неје змија – вика – ал исто му дође почим и ташта је неки акреп. Ех, живот му јебем, куде се сети. И куде ме подсети!
Видим ја ће падне сликање куде ташту. Мислим се, турио би ја и таста на слику, него ме стра да не се здавив, па ице-пив слику. И, док ја такој бијем главу како се таст и ташта апев на слику, он ће па: – Него, Зоћо, да ти рекнем нешто. Размислија сам се и укапираја сам што ми је пропала љубав с Мицку?
– Знам. Нашла бољег – викам ја.
– Не, брате. Несам успеја да ву дирнем душу.
– Уууу, куде не. Ти си па Фројд, брате, кад нешто одвалиш.
– Јес, батице, тражила је да ву дирнем душу….а ја, слепац, од деколте даље ни макац.
Настави са читањем “Еве ги па – Зоран Јовановић”
