Прва јутарња кафа.
Јака.
Топла, освежавајућа.
Чашица домаће ракије,
жеже.
Цигарете и новине.
Све то у тишини јутра.
У кафани
То је био мој ритуал.
Мој доказ
да постојим.
Данас ,
У кући
кафа средња.
Ракију не пијем.
Пијем лекове.
Цигарете не пушим
због здравља.
Новине читам,
поштар ми их доноси.
Понекад пустим сузу,
коју брзо обришем
да је деца не виде.
„Зипа, матори чепла…
године,тебра, године“,
рекли би синови
„Пустите га,
није му лако.
Губи свој свет,
нестаје му пред очима“,
жена би ме бранила.
И тако ,
време.
Проклето време тече.
(Прочитано: 25 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.103.219 пута)
