Категорија: Uncategorized

Скривене олује тешких снова

нападају моје ја.

 

Кратког даха

бежим пред њима,

тражећи мир

у сопственим мислима.

 

Од бриге и страха

бежим у шуму

препуну лажних идола,

који дане проводе сами

дивећи се себи

и својим идејама

тешких глупости,

несхватајући време

у којем живе.

 

Постао сам номад,

лутам пољима и друмовима

света који не постоји.

 

Mаховином снова

покривам своје тело

и тонем у сан

који ми је преко потребан.

 

Време је разуздано,

живот постаје пренатрпан,

пун свега

што је небитно.

 

Сви све знају,

а нико, у ствари,

ништа не зна.

 

Ваљда ће нам

историја која долази

опростити наше грешке

Tišina

Tišina se širi kroz jutro i dan,

teška kao olovo, hladna kao zima u grudima.

Na pretnju liči, ali pretnja je nevidljiva –

vreba u uglovima, u praznim pogledima.

Strah šeta po vazduhu,

jeza treperi kao svetlost kroz napuklo staklo.

Panika pritiska moje misli,

tišina ih guta, polako, kao crni plamen.

Tišina je biće samo za sebe –

ne čuje se, a odjekuje u srcu,

ne vidi se, a senke plešu pod njenim dahom.

Oseća se, ne progovara,

ali njena prisutnost teži kao kamen.

Tražim zvuk da je razbije –

prasak stakla, lom daske, tutnjava koraka.

Ali ona se vraća, mekana i smrtonosna,

uvija se oko zidova, utiče na dah i srce.

Srce lupa u grudima,

vazduh je gust i težak, gotovo opipljiv,

a senke se pomeraju, šaptom, uzdahom,

kao da pričaju priče koje ne želim da čujem.

Hoće li neko doći?

Hoće li buka probiti njen dah?

Hoće li svetlo raspršiti njen crni veo?

Tišina me uči da slutim,

da osećam ono što ne postoji,

da vidim ono što bledi pred očima.

Ne želim da slutim,

ali tišina mi šapuće:

ona je svuda.

I zauvek ostaje.

Прође ми живот

тражећи себе

у вртлогу надолазећих година

пуних самоће.

 

Док лед окива срце,

сузе бришу године

које падају

у шољу црне кафе,

прекривене маглом

историје изгубљеног времена,

проведеног као

емотивна скитница.

 

Горка кафа

враћа ме у лавиринте садашњости,

суморног

и сузама поквашеног тренутка.

 

Kоји капље као пљусак

по трошном крову,

дајући ритам прошлости

мом распалом кућерку,

сличном ритму

мог живота,

 

који је склон

великом паду.

Увек спавам отворених очију.

Покушавам да нађем изгубљене снове.

 

Изгубио сам их давно,

онда када сам престао да се смејем,

да плачем.

 

Када сам постао машина.

Машина која не мисли,

не воли,

не разуме.

 

Машина која само:

рад, рад, рад…

 

Никога нисам познавао.

Био сам сам.

У свом свету.

 

Онда…

онда су се многи повукли.

Отишли. Нестали.

 

Тек када нема никога око тебе

схватиш да грешиш.

 

Сада, када си ушао у године

вредне поштовања,

све знаш.

Ама баш све.

 

А време иде.

 

Из грешака се учи.

Ваљда си научио?

Пишем онако како осетим. Речи у мени саме настају, као да долазе из неког дубљег места које не могу да контролишем.

Моје песме,ако су песме нису планиране,оне избијају спонтано,више личе на неки запис у тренуцима када се мисли позитивно.

Бол, сећања и истина сударају се у мени. Не тражим риму, не тражим форму. Тражим истину.То је моја ,,поезија” која је аутентична, искрена, интуитивна. Записујем оно што ми живот шапуће,што ме смирује.Не тражим ја успех и каријеру у поезији .

У годинама сам када ме то неинтересује

Сада када је утврђено да се болест уселила у мене писање ме смирује. Не признајем болест не признајем њено постојање у мени.

Ја је са гнушањем одбијам од себе. Не признам је . За сада ми добро иде.

Зато и пишем, боље ми је !

Upisana u proleće

Danas sam se upisala u knjigu

usamljenih proleća.

Danas mi je bio let u prazno jutro.

Ne sećam se svojih smrtnih grehova —

kao da ih u mislima nije ni bilo.

A sve od juče me je godinama mrvilo.

Čula su mi vrela

kao letnji dan što treperi nad asfaltom.

Zamisli kako je biti usamljena u proleće.

Zamisli — sasvim sama.

Da me ništavilo nije mrvilo,

da nisam letela u prazno —

kakva bih gorda bila?

Je li gordost greh

ili samo odbrana?

Često mi razum mute sećanja —

treperenja, praštanja, maštanja,

crnilo i belina u istom dahu.

Setim se — pa zaboravim.

Zaboravim — pa se rodi nada.

Let bez krila,

i baš tako znam da sam živa.

Danas sam se upisala u knjigu

sebičnih proleća.

Proleća žive sama,

a ja ne živim u njima.

Živim u svojim snovima —

i osećam da sam živa.

ЗАР НА ПЕСНИКА УДАРИСТЕ?

Зар на песника ударисте?

Није вам он за то, побогу!

Из имена суновраћен,

на пергаменту

своје коже везе мисли.

Пегаза из пупка рађа

док ћутњом исприча

причу умивену песмом.

Зато немојте!

Моли вас реч.

Она којом је почело.

Из ње се родисмо,

браћо.

Или Каини, или Авељи.

Дајте песнику црно,

добићете светлину.

Дајте му црвено,

опраће је мастилом.

Дајте му папир,

видећете одраз.

Зато немојте!

И он је дете

детета нечијег,

и ваше дете, и пева деци!

Зато немојте!

Не ударајте га,

за име бога.

У утроби му

убисте заметак.

Срешћете негде

тај заметак,

јер песник не нестаје.

Песник не умире.

Скончавајући

живи и расте.

Зато немојте!

Песник је

вражја работа.

А знамо да враг

од Њега нам дат.

Зато немојте!

Није ово

лабудова песма.

Превазиђена дође,

скоро па законски

забрањена.

Зато немојте!

Марија Стојић

Овде се не ствара нова историја,

већ се рађа хистерија.

 

Једног народа у борби за опстанак:

свега што се зове слобода,

свега што носи могућу и блиставу будућност,

свега што се зове истина.

 

Чини ми се…

а можда грешим:

исти они који су убили једнога,

сада су се намерили на другога.

 

Али без нас неће моћи.

Такав смо народ:

издамо, убијемо, направимо споменик,

а после… плачемо.

 

Призивамо Бога за помоћ.

Али нема нама помоћи.

Заблудели смо.

Историја нас памти.

Много смо грешни.

 

Плашим се онога што следи