КАКО НАПИСАТИ ПЕСМУ? – Љубодраг Обрадовић

Песму Љубодрага Обрадовића КАКО НАПИСАТИ ПЕСМУ говори Спасоје Ж. Миловановић.

КАКО НАПИСАТИ ПЕСМУ

Написаћу песму. Како?
Слова су побегла од мене.
Побећи ћу и ја од себе,
у музику и мирис.

Измислићу скитњу
и занос проласка градом.
Месец ће светлети крадом,
а ја ћу уз стабла столетна,
уз липе и оскоруше,
слушати како се руше,
очекивања и светови.

Јутро свануће росно.
Проћи ћу руком кроз косу,
живот ће проћи друмом,
ја ћу својим умом у баре…

Настави са читањем “КАКО НАПИСАТИ ПЕСМУ? – Љубодраг Обрадовић”

ДИЛЕМА – Љубодраг Обрадовић


ДИЛЕМА


Лебди дуго над главом,
у сунцу које догорева,
у песми цврчака…
У души празнине попуњава,
и болом у срцу сева…
Исконска дилема.

Због ње, јасно постаје магла,
кола застају у пола брда,
вртови мирисе и свежину губе.
Због ње несаница је болна,
постеља тврда,
а узалудно брбљање,
само тупи зубе.
Настави са читањем “ДИЛЕМА – Љубодраг Обрадовић”

ПРОЛЕЋЕ – Љубодраг Обрадовић

  

ПРOЛEЋЕ

Пролеће је извезло песму,
још једном заварава свет.
Птице су запалиле ноћ,
још једном спавати се не сме.

Још једном ваља проћи све мирисе
и патити на трен за драгом.
Бар једном сагледати прошлост,
па у живот поћи са новом снагом.

Пролеће се насмешило ноћас…
Њен лик је светао и јасан,
мада она о другом машта,
док корача кроз живот заталасан.

Њен лик је ипак утеха,
последњи заклон, задња нада.
Почиње ветар да  кваси пролеће. 
Је ли то киша, или љубав пропада.

Настави са читањем “ПРОЛЕЋЕ – Љубодраг Обрадовић”

ПЕСМА ГОДИНЕ за 2005. годину


Љубодраг Обрадовић

НА ПОЧЕТКУ И НА КРАЈУ

И на почетку и на крају,
увек нас носе снови,
иако ка забораву и бескрају,
неумитно наш брод плови.

Оно прошло, нас се не тиче,
наша прошлост неком смета.
Брод у даљину сад одмиче
и односи сва блага света.

Моја драга на том броду,
не мисли, баш је срећна.
Пријатеља слуша у заносу,
долази будућност много лепша.

Долази будућност лудо фина.
Машем са обале поспан.
Сутра ћу, уз бокал вина,
ући и ја у неки нови сан.

И све ће проћи, игра жива.
Месец ће да светли, сан да коље.
Опет ће радници на чашу пива
и сећање, некад је било боље.

Опет ће радници да раде,
а мудраци да мудрују и снују
и да се после нове параде,
љуте, што их уз пиво псују.

А ју ћу низ улицу ићи,
крај излога пуних и светлих…
У души светлеће месец,
а џеп биће празан.

Стићи ћу до краја.
Свако стигне, јер не жели.
Одмахнућу само руком,
ко остане нек се весели.

На почетку и на крају,
увек се свашта деси.
Ипак, у забораву и бескрају,
остаће нам и порази и успеси…

© Љубодраг Обрадовић


Настави са читањем “ПЕСМА ГОДИНЕ за 2005. годину”

ПЕСМЕ ГОДИНЕ за 2019. годину – ПоезијаСРБ

Две су одлуке о најбољим песмама у 2019. години:

Жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ у саставу: Лепа Симић из Цириха, Светлана Ђурђевић из Крушевца и Љубодраг Обрадовић из Крушевца, једногласно је донео следећу одлуку:

  1. Титулу ПЕСМА ГОДИНЕ равноправно су понеле песме: ЈЕДАН ТРЕН, ЈЕДНА СУЗА – Латинке Ђорђевић и ШТА СМО МИ? – Невенке Савић Алиспахић;
  2. место освојила је песма МОРАВСКИ СУТОНИ – Зорице Ивановић Гајевић;
  3. место је освојила песма ГОВОР ПЕСНИКА – Драгољуба Дадија Миладиновића.

ПЕСМЕ ГОДИНЕ за 2019. по одлуци жирија

ЈЕДАН ТРЕН,

ЈЕДНА СУЗА

Не желим пукотине
у нашем дружењу,
нит пријатељско раме
за плакање,
нит последњу станицу
свеске небеске.
Мрвећи моје осмехе,
нећу да правдаш дане
умора и тескобе…
Ствараш буку,
Сахрањујеш поверење.
Хоћеш мелемом горчине
да рана зараста,
Белосветски злотвор
да ме вара.
Зар не желиш да завист нестане
у бело ткање дана,
у налету
усијаних олуја
и пликова рана.
И срце би своје
сами прогутали,
кад спазе неког
да иоле вреди.
Спознам ту тајну врзиног кола,
све ми пометњу ствара…
Нејасне мисли
бистрим у сутоне снене…
Један трен, једна суза,
мрве моје драге успомене…

© Латинка Ђорђевић

ШТА СМО МИ?

Питање од једног цента, или од милион долара ?
Ко смо Ми ? Постоји ли икаква паралела за то – Ми ?
Не, Ми не постојимо, Ми смо нико, Ми смо ништа.
Нема паралеле у нашим малим свемирима.
Нема фреквенције коју емитује пулсар
сипајући по нама прах звјезданих честица.

Ми – Ми дакле, не постоји.
Постојиш Ти и постојим Ја.
Два засебна свемира, двије засебне фреквенције.
Два засебна пулсара.

И ако те некад икад, неко било ко, буде питао
да ли смо се познавали, ко сам, што сам,
ко смо, што смо, да ли смо или нисмо,
немој да се устручаваш рећи – ништа смо.
Странци. Мање од тога. Несусрет. Несклад. Нула.

Ако те буду питали ко сам, кажи истину – не знам,
никад нам се нису укрстили ни путеви ни пулсари.
И не питај се шта смо Ми. Ми је ријеч која повезује.
Повезује двије тачке, два свемира, двије звијезде,
повезује два људска бића у разноразним везама,
повезује пријатеље, непријетеље, знанце, чак и странце.

Ми – ми смо – ништа.
Ако те буду питали ко сам, реци,
мора да је прашина вјетром ношена
из неке пустиње случајно ту на мој пут пала.
Отреси ципеле и крени даље, прашина пустиње
само једном нам на пут падне.

Одмахни руком шта год да питају
реци да не знаш о чему причају,
само истину кажи, слободно, залуд не лажи
никад се срели нисмо, никад се срести и нећемо
никад истом страном свијета нисмо ходали
нити смо икад мислима се негђе сусрели
док смо под истим небом плавим
случајно на неком облаку одмарали.

Нисмо, Ми, ми нисмо под истом капом небеском
и нисмо из исте галаксије, из истог универзума. Нисмо.

Шта смо онда ми ? Ништа.
Ми повезује, Ми обавезује, Ми спаја,
Ми је дио најљепших свјетских чуда.
Да ли смо, онда, ми дио тог – Ми ?
Ко смо ми, шта смо ми, да ли смо ми ?

Ми смо нико, ми смо ништа, ми нисмо.
Ми смо статистичка грешка.
Заблуда. Опсена. Илузија.
Не троши ријечи залуд да објашњаваш – ништа.
Одмахни руком и као да растјерујеш рој
досадних мушица, пођи својим путем
ка свим својим – Ми.

Ово је блуз који је већ у првој ноти
обојио пјесму бојама кошмарног сна,
блуз неког другог времена, неког другог свемира.
Блуз је живот. Живот је истина. Истина је Слобода.
Слобода је Бесконачност. Инфинитѕ.

Блуз није заблуда, није опсена, није илузија.
Блуз је душа. Ту се сусрећу све ноте једне пјесме.
Тебе нисам срела нигђе. Нисмо се ни упознали ни препознали.
Ето, то смо. Ништа смо. Далеки универзуми.
И никад, баш никад се не питај ништа,
када те неко ико, било ко, буде питао;
А шта сте ви …?
Нема Ви, нема Ми.
Само блуз који је исписао сам себе.
Усамљени блуз тишине.

© Невенка Савић Алиспахић

Наравно, вечерас 31.05.2020. године je завршено и гласање посетилаца сајта www.poezija.rs odnosno Блога ПоезијаСРБ у Анкети на сајту. Објављујем резултате:

  1. место равноправно деле (са по 183 гласа) Драгојло Јовић са песмом ЈОШ ЗА ТЕБЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ и Данијела Јевремовић са песмом БОЖЕ;
  2. место освојила је песма Драгољуба Дадија Миладиновића ГОВОР ПЕСНИКА;
  3. место освојила је песма Невенке Савић Алиспахић ШТА СМО МИ?

Прочитајте још једном најбоље песме по мишљењу посетиоца сајта!

ПЕСМЕ ГОДИНЕ за 2019. по гласовима посетилаца сајта

ЈОШ ЗА ТЕБЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ

Још за тебе песме пишем,
Кад су ноћи моје дуге,
Још због тебе ваздух дишем,
И не гледам жене друге.

Још уздахом трујем душу,
Кад по ноћи бројим звезде,
Чекајући да те видим,
У кочијама што небом језде.

Још ми твоје очи плачне
Неку тугу, сету врате,
Па се као клошар питам,
Зар најдражи увек пате.

А кад схватих да сневајућ,
Тебе никад срести нећу,
Распукне се све у мени,
Знам да сруших своју срећу.

Тад утеху себи тражим,
Да кроз живот чврсто газиш,
И кад чедо своје мазиш,
Лик клошара ипак тражиш.

Док године некуд јуре,
А животи нам к ушћу журе,
Нек сећања макар трају,
Ко спочетка и на крају.

Пожутеле слике спали,
Нек са њима све нестане,
Довољно је да клошар пати,
Сат живота док престане.

© Драгојло Јовић

БОЖЕ

Боже, дај ми срце лавље
и душу велику к’о православље
да сећање ме не боли
и да срце опет воли,
да не мрзи и не суди,
да зло семе у мени не буди,
кад се оно својски труди
да злотвору опрости
и ником не напакости.

Боже,дај ми очи Христове
да опростим возове,
пијаце и мостове,
бомбе и ракете
и људе што беху
несрећне мете,
Милицу и Сању
и све пале анђеле,
дечје уснуле главе,
војнике и хероје
што на небу сузе броје,
Косово и Кошаре,
цркве и манастире.

Да опростим им земљу своју,
родну груду и колевку моју,
напаћену, крвљу напојеном,
плачом мајки надојеном.
У пролеће место цвећем
ливаде јој бомбама посуше,
црним птицама небо прекрише,
челичним „анђелима“ зло разнеше,
смрт у пролеће сејаше
и децу нам из сна пробудише.

Боже,дај ми мир
и снагу да наставим даље
и ову песму којом срце
поруку шаље
да се Србин не предаје
и вековима на огњишту опстаје,
док је вере да и он траје
и да све од себе даје,
сваком пружа своју руку
и подноси сваку муку.

Боже, помози мом народу
у малом Ноевом броду
да се сложи, обожи и умножи
и да памти своје претке
к’о иконе ретке,
свој крст к’о Божји прст,
своју славу,ратове и историју
и поносну земљу своју
и јунаке све на броју.

© Данијела Јевремовић

Настави са читањем “ПЕСМЕ ГОДИНЕ за 2019. годину – ПоезијаСРБ”

ЗИМСКА – Љубодраг Обрадовић


ЗИМСКА


Да ли пожелиш да легнеш у снег
и да се ту раздрагано ваљаш,
кад топла соба добра је за бег,
који хладноћу другима оставља?

Хладну зиму како да кунеш,
док камин весело пуцкета?
Тек кад зима покаже зубе,
зажалићеш за топлином лета!

А када лед, који се не види,
просеје душу у ситни прах,
као после магле, кад се развиди,
врелу машту заледиће ти страх.

Снег веје и у душама људи,
толико изгледа, копни у тами…
Савест се свима пробуди,
тек кад су завејани и сами!
Настави са читањем “ЗИМСКА – Љубодраг Обрадовић”

ЛЕТ ПАЛОГ АНЂЕЛА

На данашњи дан, пре 21 годину, догодила се агресија НАТО пакта на Србију. Права је прилика да се подсетимо како је у Културном центру Крушевац обележио десетогодишњицу агресије 24.03.2009. године објављивањем и промоцијом књиге ЛЕТ ПАЛОГ АНЂЕЛА…

***
U galeriji Milića od Mačve *KOSOVO PRVI PRAG SRBIJE*, 24.03.2009. godine у 20.05 časova, u organizaciji Kulturnog centra Kruševac povodom obelažavanja 10 godina od agresije NATO pakta na
Srbiju, održana je promocija knjige *LET PALOG ANDJELA*, sa fotodokumentarnom izložbom slika *RASINSKI OKRUG U NATO AGRESIJI* i prikazom filma Radio televizije Kruševac iz dana agreseije.


Eleonora Luthander
govori svoje stihove


DIVLJE PATKE


Krenuo Srbin
u lov
na divlje
patke
oborio
sačmaricom
nevidljivi avion
F – 117 A

Lovačka sreća!

© Eleonora Luthander

Настави са читањем “ЛЕТ ПАЛОГ АНЂЕЛА”

ПРОЛЕЋЕ – Љубодраг Обрадовић


ПРОЛЕЋЕ

Пролеће је отпочело грехом:
бомбе опет падају на Србе,
док под мојом стрехом,
пупе зове и листају врбе.

И ко то зло да схвати?
Уместо песме славуја,
сад чемер у душама пламти,
ко сламку носи нас олуја.

Настави са читањем “ПРОЛЕЋЕ – Љубодраг Обрадовић”

ТРАГ СВЕТЛОСТИ – Љубодраг Обрадовић

Насликала Дијана Обрадовић

ТРАГ СВЕТЛОСТИ

Иза гора и долова,
иза свести и савести,
иза сећања и бола,
траг светлости…

Осмех на лицу,
у очима сјај.
Узлет у птицу,
узлет у бескрај.

Све за народ,
за себе ништа!
Никад горд,
увек оптимиста!

Настави са читањем “ТРАГ СВЕТЛОСТИ – Љубодраг Обрадовић”

ОРИ – Љубодраг Обрадовић & СПАВАЈ – Драган Тодосијевић

Згодна је прилика да Вас подсетимо да је на данашњи дан 22.03.2014. године у Дому културе у Треботину, који је био премали да прими све заинтерeсоване гледаоце, одржана 41 смотра села Града Крушевца. На смотри су наступили и песници Љубодраг Обрадовић и Драган Тодосијевић, чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, који су говорили своје стихове о тешком животу на селу које се ипак воли изнад свега….

ОРИ…

Ори, развигори,
коло, лоло!

Живот је један, безизгледан,
али поведи, на орање и у чежњу,
девојку што те весели
и разиграног жели.

Све су ливаде пусте, све су њиве парлози,
за орача рај, за сељака крај,
који тако сигурно долази…
Па поведи лоло, коло!

У коло се занос хвата,
данас те мало ко схвата,
данас те ломе, данас си прут, сам и крт.
Шибају те ветрови и беспућа,
а био си у снопу прућа!

Ори, ожежи и зарежи,
нек душману кожа се најежи,
док у страху бежи, од пркоса сељака,
који свој спас у сејању налази…

Ори, нек загрми твој глас!
Задњи куца час, да труба засвира,
да зидове поруши
и донесе мало мира
и спокој души.

Ори, лоло
и поведи девојку на орање
и у коло! 

© Љубодраг Обрадовић

СПАВАЈ

Спавај
У сенци
Моје душе

Спавај
У заветрини
Моје кише

Спавај
Ту
На левој обали
Пепељуше


Спавај
У песми
Вредних ратара

Спавај
У песми
Ноћних птица

Спавај
У фијуку вејавица

Спавај
У мирису
Пољског цвећа

Ту
На левој обали
Пепељуше

Спавај село моје

 

© Драган Тодосијевић

У Дому културе у Треботину, који је био премали да прими све заинтерсоване гледаоце, 22.03.2014. године почела је 41-а Смотра села града Крушевца. Смотру ове године организује Културни центар Крушевац у сарадњи са Месним заједницама и Културно-уметничким друштвима са територије града Крушевца. Четресет и прва манифестација Такмичење села Града Крушевца почела је наступом КУД-а *Вук Караџић* из Треботина, Жабара и Мале Врбнице, односно представљањем резултата рада Месне заједнице Жабаре – Треботин и Мала Врбница у 2013/14 години. Манифестацију је отворио начелник Градске управе Бојан Бјелановић. Поред бројне публике и стручног жирија, програм су пратили и: Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид, заменик градоначелника Крушевца и будући народни посланик у скупштини Србије Синиша Максимовић и бројни гости из културног и привредног живота града Крушевца. Смотру је отворио Начелник Градске управе Бојан Бјелановић.

Окосницу колаж програма „Игром кроз Србију“, Културно уметничког друштва „Вук Караџић“, у Дому културе у Треботину, чиниле су фолклорне игре аматера свих узраста, као и музичке тачке и поезија у којој су се представили песници Драган Тодосијевић и Љубодраг Обрадовић. Такмичење села наставља се следећег петка 28.03.2014. године у Макрешану, када ће се представити Месна Заједница Макрешане.


Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид
даје благослов Смотри села града Крушевца за 2014 годину


Начелник Градске управе Бојан Бјелановић отвара Смотру села


Заменик градоначелника Крушевца и народни посланик у Скупштини Србије
Синиша Максимовић је својим присуством увеличао догађај