ПРОЛЕЋЕ
Пролеће је отпочело грехом:
бомбе опет падају на Србе,
док под мојом стрехом,
пупе зове и листају врбе.
И ко то зло да схвати?
Уместо песме славуја,
сад чемер у душама пламти,
ко сламку носи нас олуја.
То силници света,
своје истрошене визије,
хоће да нам наметну.
Ипак, иако смо сви мета,
понос Србије,
не могу да сретну.
Потоци наши жуборе у нама.
Жеља за слободом и наш понос,
убити се не могу ни бомбама.
Злу и неправди дајемо отказ.
О, како тај врли свет то може?
Уместо да понуде правду и памет,
Србију сад скидају до голе коже
и уводе јој нови, најтежи намет.
Уводе нам опет данак у крви.
Али ми знамо свој пут,
слобода нема цену!
И остаћемо увек први
борци, за мир и спокој,
и за истину поштену.
Пролеће је отпочело грехом,
али ластавице песме донеће.
Сутра под мојом стрехом,
врбе ће олистати цвећем.
© Љубодраг Обрадовић
Песма је настала 24.3.1999. године,
а записана 6. 4.1999. године
