ДИЛЕМА
Лебди дуго над главом,
у сунцу које догорева,
у песми цврчака…
У души празнине попуњава,
и болом у срцу сева…
Исконска дилема.
Због ње, јасно постаје магла,
кола застају у пола брда,
вртови мирисе и свежину губе.
Због ње несаница је болна,
постеља тврда,
а узалудно брбљање,
само тупи зубе.
Дилема је то сасвим проста.
Предграђе јој постојбина.
Личи на излочкани пут.
Због ње губим и брата и госта
и мрзим пријатеље, кад нема вина
и месец ми се чини исувише пуст.
Пред том дилемом,
бежим у неки други свет
и плачем у поноћ на мосту старом,
као да сам пред вратима пакла.
А решење замирише,
ко у прoлeће цвет.
У срце дoлeти биће нежно,
љупко и крхко
и разбије све дилеме,
баш ко да су од стакла.
© Љубодраг Обрадовић
(Прочитано: 28 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 692.423 пута)