ЖИВОТ – Андреја Ђ. Врањеш

ЖИВОТ

Кад и одмор, умор постане,
жеље истање да не постоје,
ноћи без краја муке пригрле,
очи од боје тугом напоје.

Схватиш да је живот филм,
у ком си улогу, крају сводио,
одиграо најбоље, што си умео,
да би оскара слабији добио.

© Андреја Ђ. Врањеш
Настави са читањем “ЖИВОТ – Андреја Ђ. Врањеш”

MAЋУШКА – Андреја Ђ. Врањеш

MAЋУШКА

Има једна земља велика,
име јој се тајгом радује,
пријатељи у њу путем срца стижу,
они што судбином голом, наваљују дрски,
враћају се без сећања,
кошмарне им снове буди језик РУСКИ.

Настави са читањем “MAЋУШКА – Андреја Ђ. Врањеш”

КРУГ – Андреја Ђ. Врањеш

КРУГ

Један од погледа  зелених,
сазрео у животу трагова,
са њим  и  немир сломљени,
после година падова.

Све прође, све се заврши,
додир светла, сусрете храни,
ход по мукама, живот окруњен,
кружимо кругом зацртаним.

Тако ново потајно стари,
у вечности  обичан ток,
све што боли, болом  умине,
што год се гаси, задњи пут  сине.
Настави са читањем “КРУГ – Андреја Ђ. Врањеш”

ТРЕНУЦИ – Андреја Ђ. Врањеш

НИКАД

Да је птица не би био ноћна, ко би видео његов лет?

НОВО

Поред љубави и мржње,
требало би измислити нешто треће, веће,
можда човек не би именом пао,
можда би се из себе украо.

ПРАВДА

За неке опасност,
за друге олакшање,
тешко досегнута,
на небу звезда.

Кад једном са висине падне,
осветли људску нискост.

Настави са читањем “ТРЕНУЦИ – Андреја Ђ. Врањеш”

ПУТУЈ ПЕСМО ДО КРУШЕВЦА ГРАДА – Андреја Ђ. Врањеш







ПУТУЈ ПЕСМО ДО КРУШЕВЦА ГРАДА

ЖИВОТ ЗАМРШЕНИ

Пробуђена лепота у заспалој ноћи,
гласног трајања, радосног бића,
у себи грли светлост раздрагану,
сва су се у њој пронашла открића.

Кад се осврне тиха, без речи,
угледа негдашње трагове своје,
дубоко испод неба голог,
судбина сложена у тонове боје.

Замршени живот на театар личи,
завеса падне, не диже се више,
једну је представу одиграла своју,
другачију свима ФОРТУНА напише.

ШТА ЈЕ БОЉЕ

Лепо је знати,
нешто је боље и не знати,
чуо сам једног,кад рече гласно,
ко не жели знати,
мораће да плати.
Сад ме мучи,
шта је боље не знати ил знати ?

ЈУНАК!

Има нешто узвишено лепо,
у тој  борби сама против свих,
изгубити главу, а остати жив.

© Андреја Ђ. Врањеш

Настави са читањем “ПУТУЈ ПЕСМО ДО КРУШЕВЦА ГРАДА – Андреја Ђ. Врањеш”

ЧЕТИРИ ПЕСМЕ – Андреја Ђ. Врањеш

ЕХО У СЕБИ

Живот множен немирима,
осмехе рањене даривао,
враћао се у далеке тренутке,
видици су га болели,
чекао је посету ноћи.

САНАК И МРАВ

Загледан у непознато,
угледах мрава кад спава,
наслоњеног на сламку,
у сенци сломљених трава.

Задивљен треном,
шапат оку је реко,
мрав је ослушнуо варку
и из сна утеко.

Настави са читањем “ЧЕТИРИ ПЕСМЕ – Андреја Ђ. Врањеш”

Жељка Аврић, ПЕСНИКИЊА ИЗНАД НАДАХНУЋА – Андреја Ђ. Врањеш

ПЕСНИКИЊА ИЗНАД НАДАХНУЋА


Жељка Аврић припада оној врсти песника која је таленат искуствено брусила као студенткиња књижевности у широком временском распону , враћајући се едукативно али и лично спознајно нашој и светској песничкој збиљи. У маниру песникиње која поезију открива свакодневно,суптилно себе постављајући у посматрача властите поетске имагинације. Поетика је њезина потреба, колор живота, стваралачка радост, она је изнова моделује, желећи да свакој збирци да
креативно ново, уверљивије, па нас тако изненади пријатно сонетом, сонаре звонити, истаћи треба да постоје две врсте сонета онај Петраркин са два катрена и две терцине и Шекспиров три катрена и двостихом, сонет ни данас као изазов није напуштен, сонети се вежу у венац од 14 сонета,последњи стих сваког сонета,понавља се као први стих идућег, није једноставно решив.

СВЕКОЛИКЕ ЛАЖИ – Андреја Ђ. Врањеш

СВЕКОЛИКЕ ЛАЖИ

Гледају ли  очи, што  желе да виде ,
ил их тјера неко,  гријехове да нађу ,
како ли је њима,  кад у живот  скупе,
свеколике лажи, у велику крађу.

Кад бих биро што бих хтио,
око не бих био,
радије бих вријеме,
нози поклонио.

Лутао бих свуда, пењао по стјењу,
обишао градове и луке
и ништа од тога  ја не бих видио,
нит питао очи, је ли било бруке?

Настави са читањем “СВЕКОЛИКЕ ЛАЖИ – Андреја Ђ. Врањеш”

СВЈЕТЛОСТ И ВЈЕЧНОСТИ – Андреја Ђ. Врањеш

СВЈЕТЛОСТ И ВЈЕЧНОСТИ

Сунце се у пурпурним нијансама спремало за залазак, призор контраста, такве боје не би замијешао Рубенс. На жалост само ријетки примјећују предивну опомену. Узнемирен, шта ако се не појави изнад људи, ријечних обала, црних шума , ако заборави да се врати. Стрепња, шта би се догодило? Питање које помјера ка немиру. Како би селице одредиле одважни пут, како би цвијеће додиривало вид без мајке свјетлости? Сунце је код далеких народа слављено као Божанство, њему су се молитвено окретали, гледали га богати и они убоги, славили ћутањем. Окренувши се од врлина човјек се удаљио од себе, од закона божјих. Себичан постанком, похлепан живљењем, он очима здравим велико Сунце не види. Заборавио је да подигне главу, препознаје новац као циљ, изгубљен суштином, не мари за кратковиде поступке. Мрзи он смисао, себе мрзи, крвари вијековима ранама, отвара ратове ђавоље ујдурме. Његов ход је одиум. ,,Нови“ човјек трује земљу, воду, загађује ваздух. До када ће кварити хармонију? Може ли се догодити да на планети нити једно сјеме у надању не никне? Поплаве неубичајених силина нападају претњом да потопе, пожари горе Амазонијом, смањују се плућа Плаве планете, активирају угашени вулкани, односе оркани, земљотреси руше старе градове, није ли све што се дешава лоше у природи човјеков пораз, дјело урађено без свијести и савјести, повод је за озбиљно преиспитивање? А Сунце милином грије ли грије и као да се човјеку сферно смије, док човјек оптужује живот, као да не зна да смрт дозива. Ако настави бахато, његов одлазак из историје у аут је једина опција, велика казна. Природа ће се запитати: ,, Због чега кажњавати биљке и животиње“? Зашто недужним укидати постојање, можда је КОВИД упозорење? Или је човјек провалија? Уметност је радост омеђена духом, Сунце је радост у времену. БОГ КОЈИ ГЛЕДА… ВИДИ СМИЈЕШНЕ У ОЗБИЉНОЈ ПРИЧИ.

Настави са читањем “СВЈЕТЛОСТ И ВЈЕЧНОСТИ – Андреја Ђ. Врањеш”

БEГУНЦИ ОД СУДБИНЕ – Андреја Ђ. Врањеш

БEГУНЦИ ОД СУДБИНЕ

Клонили се рђавих сретања,
отимали oд злих слутњи,
бојали се ниског греха,
чували од подлих ћутњи.

Тражили су светла луку,
падали и подизали,
селили се, куд све нису,
о године спотицали.

Сутра су им отимали,
њихово је јетко било,
што су знали, тихо знали,
дал још крећу, ил су стали?
Настави са читањем “БEГУНЦИ ОД СУДБИНЕ – Андреја Ђ. Врањеш”