Добродошли!
ВРЕМЕ ЈЕ ЗАИСТА ЧУДО
У њега су стале љубав и мржња,
ход и лет,
туга и радост,
осмех и цвет.
Све оно испрати,
слон и буба једнаки по њему се крећу,
најдужа прича.
Што год дође,
буде и прође,
не стоји,
пролази, пролази,
а постоји.
Настави са читањем “ВРЕМЕ ЈЕ ЗАИСТА ЧУДО – Андреја Ђ. Врањеш”
ПАСАЖИР
Ако је лутао,
лутао је да упозна,
особу тихог пола.
Није је упознао,
али је светлошћу платио.
ЧУДНО
Срео је човека за живот старијег од себе,
исти му је рекао да се не могу више видети,
али ћемо се чути, када ти лако постане тешко!
ПЛАКАЊЕ
У природи једино човек плаче,
да ли је тиме широко награђена његова туга?
КОНСТАТОВАЊЕ
Ја знам рече вољеној,
а ти не знаш.
То је као да обоје не знамо,
рече она.
НЕСРЕЋНИ БАРОН +
Постоје момци који не јуре цуре, јер оне њих спопадају, такав је до краја залуталог пута на овој расутој планети био Борис, момак који је за Босну добио мало необичан надимак Барон. Господствен, аполонски лијеп требао је да се појави у ентеријеру било гдје па да све оне изгубе небо изнад глава, забораве гдје су пошле. Таква привлачност претворила се касније у животни проблем, имао је све, а као да није имао ништа. Продуховљен, музикалност му је била наслијеђена љепота. Окултан, тајна која се вјечито открива, жовијалан богатог језичког изражаја, све је он имао осим мира. Живот ипак трагикум, претешко је било његово бреме. Рођен са истином љепотана, због кога ће жене ломити ноге. Оженио се значајно млад, хтио је од себе побјећи, хтио је живот окружен породицом, традиционалном пажњом. Па ипак послије једва скуцаних годину дана брака, што ће и остати његов неславан рекорд, супруга турбулентне нарави у хистерији поднијела је након неопростивог догађаја захтјев за облигатни развод. Није могао никако да јој објасни да је у цијелом случају био
невин, најобичнија фигура што је још разбуктало бијес код жене крутих схватања. Тог тихог за Сарајево уобичајеног љетњег предвечерја мимо хтијња и без повода, објесна и злобна комшиница на уласку у хаустор пољубила га је као партнера пред женом са којом је тек започео, надао се лијепо живјети. Француски пољубац неопростиво тежак брачни прекршај. Барон је остао доживотно шокиран овим чином. Егзенпларан, примјер неслућено несрећног човјека није могао промијенити чудан живот у слиједу догађаја. Бракови су се низали као популарни магазини све док Барон није схватио да их је сувишно обнављати. Проклетство наметнуто природом остало је његов фатум. Лијеп, у његовом значењу трагичан, завршио је суицидом, пуцао је себи у потиљак, ваљда је хтио долазак смрти иза леђа. У Сарајеву настаде клетва: ,,ДАБОГДА ТЕ КАО БАРОНА ЖЕНЕ ВОЉЕЛЕ”.
ЦРНИ ЧОВЕК
Истеран из сећања,
кад умре превари муку,
по времену просута прича,
забринут кад га не туку.
Магацин патњу крије,
путник без повратне карте,
Африке жарке син је,
белих лажи га прате .
Црни човек памти,
ко му је силовао слободу,
како су претке робове,
мрзили у ходу.
Из племена Масаи,
на Бродвеју свира трубу,
све су отели још давно,
оставили тугу.
КАД СХВАТИШ +
Кад одмор умор постане,
жеље истање да не постоје,
ноћи без краја муке пригрле,
варљиве очи туге напоје.
Схватиш живот као филм дугачак,
у којем си улогу крају сводио,
одиграо што си најбоље умео,
да би оскара слабији добио.
ПОБЕЋИ
Заволети ветар, он односи самоћу,
високи фијук, рапсодију пролећа,
све што тражимо, налази се где нисмо знали,
отићи тамо, где ништа не подсећа.
Тамо где је сан папрат, тепих зелених надања,
можда ћеш и ти једном моћи досећи,
величину јунака, испред од цвећа барикада,
треба се мистично склонити, треба побећи.
ВОЛИМ ИХ ГЛЕДАТИ
ДАМА СВЕТЛОСТИ
Милици М.
Промакне побегла из времена свога,
сјаја немир врели, неба комина,
са Луном заједно тами подређена,
црног поља једна судбина.
Док трепери у гужви сјаја,
не види се сама у светлости гају,
тражи, нађе тамно место своје,
краколика дама у мрачном бескрају.
Проћи ће у ноћи само једној,
живот кратак, њен је светла крик,
траг преваре ока, откинули пад,
непознат на земљи, изгубљени лик.
УБИЈАЊЕ СВЕТЛОСТИ
,,Када су руски тенкисти пред крај Другог светског рата обнављали латински“ верујући да наступа време нове Ренесансе, када су у разрушеном Берлину Немачкој деци делили чоколаду, многи су помислили да је мржњи одзвонило, нико није размишљао да ће се пред крај истог века десити поновно бомбардовање Београда. Авенију Унтер ден Линден и Бакингемску палату нису надлетале гвоздене суперсоничне птице, нити су деца западно од савести, убијана на ношама, па ипак од таквих свирепости су аболирани пилоти најснажније војне силе овог нам како мондијалисти кажу модерног доба софисцитарне технике, додато и мржње, који су по задатку одлетели далеко од својих домова из светлих градова раскалашеног живота, препуног хедонизма као начина размишљања.
ЖИВОТ КАО ПАД
Чим је проходао,
возио је смук,
живот му је био спин,
мутивода, као фин.
Име знао да промени,
небо је себи украо,
одживео ружан век,
неким чудом био леп…
ШУШТАЛО ЈЕ ВРЕМЕ
Шуштало је време, у годинама од бола,
векови су прошли, прошле су и наде,
народ један победе губио,
тужан, трошан, прешо у баладе.
Истеран испод неба, некуд зури, гледа,
хтели би да престане о њему и глас,
што имао у прошлом остало,
њега тражи спас.
Кад би знао завршити по мукама ход,
остао без курса, луке, брода , мора,
згужвано доба ко да вечно траје,
он још воли, из небеских гора.
06.08.2022. године