УБИЈАЊЕ СВЕТЛОСТИ
,,Када су руски тенкисти пред крај Другог светског рата обнављали латински“ верујући да наступа време нове Ренесансе, када су у разрушеном Берлину Немачкој деци делили чоколаду, многи су помислили да је мржњи одзвонило, нико није размишљао да ће се пред крај истог века десити поновно бомбардовање Београда. Авенију Унтер ден Линден и Бакингемску палату нису надлетале гвоздене суперсоничне птице, нити су деца западно од савести, убијана на ношама, па ипак од таквих свирепости су аболирани пилоти најснажније војне силе овог нам како мондијалисти кажу модерног доба софисцитарне технике, додато и мржње, који су по задатку одлетели далеко од својих домова из светлих градова раскалашеног живота, препуног хедонизма као начина размишљања.
Одлетели од уснуле своје дечице и изљубљених дама сањивих погледа, које су их чекале усхићене као да долазе са далеких путовања егзотичног истока, доносећи им скупоцене поклоне. А они отишли да просипају бомбе ,, као да смрт није ништа ,“како се песнички изразила песникиња, да разарају туђа детињства, поново и у истом веку. Као њихови дедови и они охоли наставише са убијањем поносног народа који је крив што је жив , са којим правом? На жалост западни човек се непрестано и данас хвали високом културом а понаша се супротно , показујући како убијати децу и није злочин. Али чију децу? Своју сигурно не. Каква хипокризија, какав антиморал. Сигурно је да не треба размишљати по принципу талиона, око за око, зуб за зуб. Српски народ се није светио никада и ником.Он је у историји трпео језиве погроме какве цивилизација није запамтила, па ипак, какве ли ироније, народ над којим је извршен геноцид џелати данашњице проглашавају геноцидним, ово није само брутална замена теза већ потпуни одлазак у психопатологију , жалосно је убијати гњиде. Питамо се како то да велики ЕУРОПЉАНИ, има их и у комшилуку говоре супериорно о Сикстинској капели, Тицијану, Родену, Гогену, како кад руше Милешеву? Како могу о култури кад су после шездесет година од завршетка Другог светског рата дошли или долетели да убијају нејач и старце на оној истој Петровачкој цести, када су плодне њиве семберске равнице засипали гвозденом мржњом , када су и зашто су по Манастиру ШИШАТОВАЦ тапији српске духовности и културе у коме је и велики Тесла добијао духовни замајац просипали незасићени уранијум. Иронично речено није се тај ,,високо културни свет“ још одмакао од визије о ибер – меншу и непоћудним расама. Немојте нас учити реду и култири, ви који сте убијали децу показујући пред целим светом манире хладнокрвних убица, нисте ви тај формат, цинично је зашто не и рећи умоболно, стари смо ми шампиони бола. И немојте нам ви о Вивалдију, Бетовену, Моцарту, Модиљанију, Гоји, Пикасу, скоро сваки наш град је по једна ГЕРНИКА. Оставите се држања лекција јер најмање није примерено.
РУСКИ КОРАК
Она не жури,
ал` кад се покрене,
Дунав у чизмама прескочи,
не може стати,
нико тад не зна планове њене,
докле ће ићи?
Питају погани,
што јој у кревет уђу,
може ли неко да је врати?
Од зиме настала,
а топла,
велика земља,
свет исти луди,
победом чуди.
© Андреја Ђ. Врањеш
