ПРАВИЛО
Храбри најбрже напусте овај свет,
душевни су жртве којих се сећамо,
вредни не стигну све да ураде,
сви одлазе.
Остају глупи,
они пазе да се нешто паметно не деси!
Настави са читањем “ПРАВИЛО – Андреја Ђ.Врањеш”
Категорија: Andreja Vranješ
ТЕТ А ТЕТ – Андреја Ђ. Врањеш
ТЕТ А ТЕТ
Старији човек говорио је монолог непознатом, док су чекали воз који их је требао негде одвести. Нико их није слушао, били су издвојени у дубини перона. Причао је старац о злу као феномену, говор је започо изненадно , како злих у сваком времену има. Нечистих савести спречавају смисао, нудећи бесмисао, такви постоје да увреде живот, будни мржњом покрећу унутрашње зло. Срећни када унесреће, догоде се у животима нашим, или су циљано доведени да постану истовремени тужиоци и судије. Не треба им поклањати пажњу ,опасно је с њима и о њима. Ко им се иоле супротстави, наћи ће се у смртној опасност, то су људи спремни на све осим да буду добронамерни. Шта је онда решење упита збуњено слушалац, чинило се тек да има некаквог удела у догађају? Треба се окренути себи рече чичица и изгуби се нагло у гужви перона у који је улазио воз препун људи различитих заблуда, сумњи и уверења. Можда је најбоље не родити се рече за себе младић и пође у сусрет догађајима и људима?
Настави са читањем “ТЕТ А ТЕТ – Андреја Ђ. Врањеш”
ОД ЗИМЕ ТОПЛА – Андреја Ђ. Врањеш
ОД ЗИМЕ ТОПЛА
ХАРФА
Јесењину
Живео је песмом да изгори,
туга је у њему устала да пише,
волео је душом разбијеном,
еонски славан, поезијом дише.
Из живота љубављу побего,
крајем стихова, римом занесен,
плакао је и кад се смејао,
именом сетним, обојио јесен.
ЛИЧНА КАРТА – Андреја Ђ. Врањеш
ЛИЧНА КАРТА
Двадесетог фебруара 1972. године Милошевој радости није се сагледавао крај, напунио је осамнаест година, постао је невидљиво пунолетан. Није био свестан да бити у улози одраслог и није нека срећа. У ходу испод звезданог неба до преласка у популус, задњи пут је био безбрижан, слободан као птице лет. Нагла одговорност пред законом, постао је један од многобројних грешника што пролазе заједно са животом у нади да ће бити боље. Уз лично име добио је број. Обележен, док год се буде надао наилазиће на лавине похлепа, злих жеља, незаситих мржњи. Слушаће по милијонити пут бирократско питање: ,, Који је ваш матични број“, тако ће му проћи и живот, затворен у фијоке, заведен у акта, регулисан прописима, збуњен решењима. Животна прича обележена траумама или нејасним аферама. У замишљености негде запућен чуо је дедине речи: ,,Пожурио си синко, од данас ћеш само плаћати рачуне којима неће бити краја“. Смисао живота остаће редови и у њима чекање. Нећеш имати довољно времена за спокој, осећај душевног мира, које је једино детињство могло да ти пружи. Размишљао је старац о унуку, каква ће бити његова животна фабула, како ли ће се на крају заокружити, хоће ли му срећа отварати путеве, или ће га судбина одвести у другом правцу. Милош је припадао генерацији без навика, окренуту лагодном животу, оном индолентном лако ћемо. Пожелео је унуку живот са мање дилема, више самопоуздања. Људски век је као река, има ток и у њему надолазеће препреке. Јутро се развијало у нови дан. Као из сећања чула се песма, ,,ИМА ЈЕДАН КУЋЕРАК У СРЕМУ,“примицала се лаганим тоном из далеког времена, као развејана.
НЕРАЗУМНОСТ… – Андреја Ђ. Врањеш
НЕРАЗУМНОСТ
Опасност је велика,
понизити песника,
може до`ћ до немира,
три неба да се сударе
и још пет шест свемира.
Не тамните Сунце овог неба,
што у зору црнилу опрашта,
не дирајте скромност,
кад се светлу диви,
он тад само жели,
песму да измашта.
ОДЛУКА… – Андреја Ђ. Врањеш
ОДЛУКА
Уплакано је живео,
говорили су му: ,, Окрени се, погледај“,
толико радосног је око тебе,
живот може да ти постане обасјан лепотом.
Престани плакати.
Послушао је,
дан му је почињао са грохотним смехом.
Tужно је било,
његово смејање.
КАД ПРСТ НЕ ВИДЕ ОЧИ – Андреја Ђ. Врањеш
КАД ПРСТ НЕ ВИДЕ ОЧИ
Живот отврднуо нељудским,
свјетлости нигдје, да обасја путе,
и звук боли, вријеђа,
године тешке, туге погнуте.
Бјеле ноћи, стигли снови врани,
од дугачког дуже направише,
уско, гнусно, привукло се крадом,
тихо питам да не могу тише.
Без неба птице да ли лете,
људи лају, времена су псећа,
гдје сте вјетри и олује силне,
однесите зиме, нек трају прољећа.
Настави са читањем “КАД ПРСТ НЕ ВИДЕ ОЧИ – Андреја Ђ. Врањеш”
ПЕСНИЦИМА… – Андреја Ђ. Врањеш
ВИСИНОМ ЖИВЕ
песнику, Драгојлу Јовићу
Постоје они који нас врате,
у дане тавне, тајне сате,
осветле наше највеће тренутке,
пренесу радост, да нестану ћутке.
Ти необични људи, адиђари светла,
радују трајањем ко дете осмехом,
животе им троше, те широке душе,
истинити живе, с именом утехом.
ИЗГНАН
песнику, Рајку П. Ноги
У диптиху слика,
изгнан из капи свјетла,
тамом тумарао,
шта ће доћи, он је знао.
У ширину вјере заљубљеник,
пут слободи њега је открио,
нудили му богат живот, али тесан,
није хтио, одбио!
НОВИ ПОЧЕТАК
песнику, Бранку Мијатовићу
Пролеће је и ове 2022. године,
показало на места вечитих сусретања,
када љубав у радост упире срцем,
неко ће овог зеленог тромесечја,
написати прве стихове,
доживети радост само једног тренутка,
неко ће запловити надањима.
Док по аулама дечачких одрастања,
обесни воде ратове,
кројећи дешавања, супротна разуму.
На другом крају планете,
љубав корача усправна,
тамо где је свако по мало део нечије среће.
Безумља ће славити понижења,
а пролећа радовати љубав,
да би све на једном поново стало.
ПРОШЛОСТ СВЕ ЈЕ
Професору Јанку Јовановићу
Срем сања,
на рубу неба,
колут сјаја дрема.
Равницом док се сунчано буди,
Срем мудријаш стари уме,
римске гноме да разуме.
ПОЕТА КЛЕТИ
песнику, Љубодрагу Обрадовићу
Страдањем усамљен,
време га боли, песма весели,
на животу столу, карта,
себе дели.
Из светлости време краде,
није лопов, а није ни маг,
игре су риме, његове баладе,
кад једном нестане, дубок је траг.
Становник сете, остатак њезин,
стихова батлер, у срцу их скрива,
све што дарује, улог је лепоти,
када је на јави, он и даље снива.
ПЕСНИЦИ
песнику, Љубодрагу Обрадовићу
Пријатељства чувају између тајни,
из снова рањени буде,
највише говоре, када заћуте,
у сузама дечјим, препознају људе.
ДАЛЕКО ВРЕМЕ – Андреја Ђ. Врањеш
ДАЛЕКО ВРЕМЕ
Никола је читао стихове Р. Л. Стивенсона “Home ne more home to me”, “ДОМ МОЈ НИЈЕ ВИШЕ ДОМ МОЈ“, песника и романсијера викторијанског доба, аутора романа ,,Острво с благом“. Занет читањем звоно на вратима га врати у стварност. Николин школски друг Милан имао је инстинкт да сврати када овај не би ништа чуо занет поезијом. Носио је уз гитару и широки осмех. Николи се чинило као да види Мики Мауса, онда би започињали лагодни тренуци спојени у заједничко њихово. Никола је рецитовао, док га је Милан пратио умилним инструменталом. Доцније би се скупило друштво из суседних станова и за тили час би се на дугачкој тераси нашло мноштво тинејџера, различитих погледа и хтења, сви би уживали у штимунгу. Од рата, деведесетих година прошлог века, опсаде људског достојанства прошло је више од две деценије. У Новом Саду у којем живи неко време Никола угледа Милана. Као у башти детињства јавише му се стихови, ,,Дом мој беше пун најдражих лица.“ Пришао је и узбуђено почео да рецитује подсећање на далеко јуче. Додирнули су се истим зовом.
ЈЕДИНСТВЕН – Андреја Ђ. Врањеш
ЈЕДИНСТВЕН
Флегман, могло је небо пасти трепнуо не би, ништа га није могло сломити, збунити, довести до и благог немира. До краја живота трошио је мир, никога није примао, ником није ишао, ништа му није требало, није ни тражио, није се жалио. Умро је у јулски дан. Сунце је било у зениту и мир је његов са њим нестао. Упознао сам сличне, његов мир је остао уникатан. Тражио сам такав мир, све док нисам осетио властити немир. Остао је у мом забрану јединствен.
Настави са читањем “ЈЕДИНСТВЕН – Андреја Ђ. Врањеш”