НЕСРЕЋНИ БАРОН +
Постоје момци који не јуре цуре, јер оне њих спопадају, такав је до краја залуталог пута на овој расутој планети био Борис, момак који је за Босну добио мало необичан надимак Барон. Господствен, аполонски лијеп требао је да се појави у ентеријеру било гдје па да све оне изгубе небо изнад глава, забораве гдје су пошле. Таква привлачност претворила се касније у животни проблем, имао је све, а као да није имао ништа. Продуховљен, музикалност му је била наслијеђена љепота. Окултан, тајна која се вјечито открива, жовијалан богатог језичког изражаја, све је он имао осим мира. Живот ипак трагикум, претешко је било његово бреме. Рођен са истином љепотана, због кога ће жене ломити ноге. Оженио се значајно млад, хтио је од себе побјећи, хтио је живот окружен породицом, традиционалном пажњом. Па ипак послије једва скуцаних годину дана брака, што ће и остати његов неславан рекорд, супруга турбулентне нарави у хистерији поднијела је након неопростивог догађаја захтјев за облигатни развод. Није могао никако да јој објасни да је у цијелом случају био
невин, најобичнија фигура што је још разбуктало бијес код жене крутих схватања. Тог тихог за Сарајево уобичајеног љетњег предвечерја мимо хтијња и без повода, објесна и злобна комшиница на уласку у хаустор пољубила га је као партнера пред женом са којом је тек започео, надао се лијепо живјети. Француски пољубац неопростиво тежак брачни прекршај. Барон је остао доживотно шокиран овим чином. Егзенпларан, примјер неслућено несрећног човјека није могао промијенити чудан живот у слиједу догађаја. Бракови су се низали као популарни магазини све док Барон није схватио да их је сувишно обнављати. Проклетство наметнуто природом остало је његов фатум. Лијеп, у његовом значењу трагичан, завршио је суицидом, пуцао је себи у потиљак, ваљда је хтио долазак смрти иза леђа. У Сарајеву настаде клетва: ,,ДАБОГДА ТЕ КАО БАРОНА ЖЕНЕ ВОЉЕЛЕ”.
КАО ФЕТИШ
Апологет није,
штује поезију,
чврсто на земљи стоји,
за даме он је Амон Ра.
У њега се гледа,
за себе светли,
богате пажње, полиглота,
није бонвиван.
Власник високог стила, монденски,
о њему се мисли по цео дан,
још нисам дивљење слично срео,
да сам бар његов сићушни део.
Не би било толико чудно,
Богу се молим,
али ухватих себе у тренутку
и ја сам почео да га волим.
© Андреја Ђ. Врањеш