Добродошли!
ВРХ СВИХ ВРХОВА
Гледао је сићушну жену,
једном је била од Килиманџара,
за своју висину виша,
испод ока вида, посматрала ту
Африку црну,
каже у њој тада падала је киша.
Шта је нагна, ка своду високом,
можда је хтела бити неба део,
да се варком континенту диви,
ил летет животом, бити соко сиви.
ВИЗИЈА
На сцени је завладао бесмисао,
остао је без визије,
надао се ипак,
угледао је сећање,
у песмама .
ЧОВЕЧЕ НЕ ЉУТИ СЕ – КУД СИ СЕ ЗАПУТИО?
У аристократској Европи деветнаестог века укључујући и Русију, родитељи су персирани, колико је такво понашање било екстравагантно довољно је погледати руску и француску књижевност тог доба па се одмах уверити. Неки се слажу да је такво понашање било абнормално. Стварност је када је човеково делање у питању одувек била дискутабилна. Још у Платоновој Држави критикује се песништво јер оно опонаша стварност, зато код Платона нема комедије ни трагедије, он сматра да дела која говоре о стварности слабе одгој, делују штетно на морал. Само химне и песме које славе честитост имају Платоново одобрење. Поставља се аналогно питање како би Платон поступио да је на месту данашњег човека, или да ли би хтео бити у његовој позицији? Сигурно је да не би, јер се коси са његовим суштинским принципима. Дуго је савремено време без разума дефинисана стварност коју детерминише живот апсурда, строжије казано живот изван ноторне логике, човек непрекидно ради себи о глави не држећи се скоро никако хуманих начела. Да не говоримо колико је врхунско у мери валоризовано, све што је ретко оно је и вредно. Више се цени, чак негује профано, вулгарно. Истина је у супртности са нормалним, масовност је димензија опште прихваћеног, мање је оних који читају књиге, више оних који их пишу. Поетеса Сапфо је у свом дому учила девојке плесу, музици, поезији. Душевна расположења су била искренија, шта видимо данас у окружењу, далеко је од правила, а живот без правила подсећа на сан, у коме нема смерница. Душко Трифуновић поручује у песми младом човеку данашњице:
,, ПРОБУДИ СЕ НЕШТО СЕ ДЕШАВА, НЕМОЈ РЕЋИ ДА ТО НИСИ ЗНАО И ТВОЈА СЕ СУДБИНА РЈЕШАВА, МОГЛО БИ ТИ ЈЕДНОМ БИТИ ЖАО.“ Моја маленкост се пита: ,,Спава ли цивилизација у ружном сну БЕЗ ПРАВИЛА“?
Да ли је све што нам се дешава увертира у ресетовање читаве цивилизације, њених токова, иде ли се ка стварању доброг, хуманијег, или је дошао крај, одлазак човеков са историјске сцене на којој је драматично поразно одиграо улогу?
Настави са читањем “ЧОВЕЧЕ НЕ ЉУТИ СЕ – КУД СИ СЕ ЗАПУТИО? – Андреја Ђ. Врањеш”
Вишу не угледах, камним врхом плавет дотакнула. Свјетионик у дједовом оку, кад је тражим, даљинама је тражим, друга изговорена рјеч послије мајке, у времену завијет. Пробуди ме сјећањем кад смо себе знали, кад смо вјеровали, кад се Сунцу поклањало, кад се опирало. Рођени испод планине носили смо оно небо. Кад је враћам у бојама је враћам, тад као да видим неки чудесан из маште свијет.
Настави са читањем “ПЛАНИНО МОЈА – Андреја Ђ. Врањеш”
БЕГУНЦИ ОД СУДБИНЕ
Клонили се рђавих сретања,
отимали од злих слутњи,
бојали се ниског греха,
чували од подлих ћутњи.
Тражили су светла луку,
падали и подизали,
селили се, куд све нису,
о године спотицали.
Сутра су им отимали,
њихово је јетко било,
што су знали, тихо знали,
дал се крећу, ил су стали?
Настави са читањем “БЕГУНЦИ ОД СУДБИНЕ – Андреја Ђ. Врањеш”
МИРИС ЈУТРА
Птица рањеног лета,
тулипан погнут, као да клечи,
тишина мека,
отишле су речи.
Сунце се високо пење,
у светлу хиљада руку
и све би хтеле оне,
откинути цвет у струку.
ПИТАЛИЦА
Кад ће светлост потрошити тмину,
храброст вечно да наружи страх,
када ће се само од среће плакати,
кад ће мржња цела да постане прах?
Кад ће живот ко мајка да прашта,
када љубав без боли да траје,
када ће се појавити неки нови човек,
који не зна да узима, али зна да даје?
МОЛБА
Раширите осмехе, ви скромни без мржње,
ви који немате ништа осим шеталишта,
кроз вас што теку реке правде,
ви који се пењете тужни уз живота скалинаде.
Певајте, обични тихи, племенити,
ви који носите небо у себи,
ви паметни, знањем стамени,
ви чије снове грле стихови, нежни рањени.
ОДЛАЗАК
Нисмо се упознали, ми смо се радосно знали, из једног смо дјетињства искорачили. Циљеве које ће нам постављати младост најљепша су чуђења додељена као дар. Маштали смо увјерени да је недохватљиво само нама понуђено, откривали лагарије, заиграни највише смо вјеровали. На жалост отишао је једног недолаза. Несрећа у којој је Аљоша Буха бас гитариста групе ЦРВЕНА ЈАБУКА изгубио свој живот који је требао бити романса стављена је нагло тачка . У генерацији ће остати запажено лијеп као лирика којој се враћамо. Често у мислима путујем истрошеним годинама које су нас спајале. Обећање дато себи да ћу се враћати у далеко велико мој је дуг. Размишљам има ли апсурднијег одласка са сцене живота од судара који се није могао избjећи? Да ли је у бистром уму било предосјећања да ће задње концертно путовање бити његово посљедње давање? Ако јесте, зашто је са осмјехом кренуо тамо далеко да се у тајну претвори. Постоје људи који се морају вољети, све друго би било груби недостатак смисла. Живот плаши трајањем, он се није стигао плашити. Трагиком се изнио до вјечитог.
ДОЛАЗИШТЕ
РЕСЕТ ДУШЕ
Човек који се радовао ветру,
излазио би вани када дува, говорио је неразумљиво.
После сам га виђао, искључиво кад киша пада.
Једном га упитах,
зашто не излази кад ветар дува?
Неће да ме однесе, рече,
а зашто излазиш кад киша пада?
Спира муку моју.
Добро па колико је имаш ?
ВИШЕ НЕГО КИШЕ.
НОВИ ПОЧЕТАК
Пролеће је и ове 2022. године,
указало на места вечитих сусретања,
где љубав у радост упире срцем.
Неко ће овог зеленог тромесечја написати прве стихове,
доживети радост тренутка,
неко запловити у надањима.
Док по аулама дечачких одрастања, обесни воде ратове,
кројећи дешавања супротна разуму,
љубав корача усправна, на другом крају планете,
тамо где је свако бар помало део нечије среће.
Безумља ће увек славити понижења,
а пролећа радовати љубав ,
да би све наједном поново стало,
због непогрешиво новог почетка.
Настави са читањем “ДОЛАЗИШТЕ – Андреја Ђ. Врањеш”