ПОНОВО ЋЕ БОЖУРИ ЦВЕТАТИ
Рузмарини свили гране и божур не цвета
Под оловним небом, око српске цркве
Све је мање мирисних, црвених букета
Све чешће се чује небо кад јаукне.
И не знамо више који су по реду
Страдалнички дани што изнова бoлe
Не може ни отац оставити чеду
Без суза и патње наслеђено поље.
Газиместан живи живот дубоко под травом
Ту му срце куца пуно крви свете
Оклопници ту спавају међу сном и јавом
Покрила је црна земља њихове скелете.
У књигама староставним истина је записана
Јавља нам се са небеса кроз муње и звезде
У срца је наша српска од давнина уклесана
Та кoлeвка, где још увек орлови се гнезде.
Украли су… Оградили… Косово нам поље
Ал Видовдан бокори се и у нама цвета
Освануће у Србији једном јутро боље
Нови Лазар кад се роди на очиглед света.
А за сада, рузмарини савили су гране
Ни божур не цвета под оловним небом
Неки нови Југовићи растераће вране
Што су дошле да се сладе нашим светим хлебом!
© Љиљана Тамбурић
