НА ВИДОВДАН
Тамјан тихује.
Сенке под лучом.
Вани неко узвикује…
Число покида се мучно.
Зар не штују тескобе
Столећа тавних?
Ни гримизну реку, која гобе
Земље ове узводно слави?
Ни пост? Ни дан
Кад Србље прогледава?
Кад смелост изнова Газиместан,
Јерусалем Балкана, освештава?
‘Место звона, цокула бат.
Угазише рухо на пропланку.
Угуши и лахора цват
Чизма на трави у изданку.
Авлија опкољена.
И Видовац на барут мирише.
Вест принципом натопљена…
Одјекну. Мајчински. Најтише.
© Алекса Јаџић
(Прочитано: 115 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 615.046 пута)
Svaka čast! Ovakvi stihovi su nam potrebni! Uvek dobro došli, srpstvu na dar.