Категорија: 1. ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

Ви страшни, велики, силни
Бомбардујте
Све што се бомбардовати може,
Све што стоји, или што се креће
Бомбардујте
Немојте стати,
Вас нико бомбардовати неће.

Бомбардујте
Згариште дједове куће,
Неопојане кости,
Моје заклане претке
Бог да им душу прости,
Већ једном бомбардовано цвијеће
Бомбардујте,
Вас нико бомбардовати неће.

Бомбардујте очи мртвога брата,
Збришите с лица земље
Сва она имена,
Чисту статистику рата,
Бомбардујте
Оно затрвено огњиште без свијеће,
Бомбардујте,
Вас нико бомбардовати неће.

Бомбардујте
На крају улице малу фонтану,
Разиграно дијете и птицу у лету,
У башти оцвалу јабуку рану
Све је у домету
Бомбардујте,

Ако вам се учини
Да нас превише оста
Бомбардујте,
У прах, у пепео све нека се претвори,

Бомбардујте,

Изнад ћуприје,
Изнад древног моста
Моја се спаљена застава вијори,
Без страха и опроста
То свето ходочашће
Вашу ће злочиначку руку да изгори.

( На војничком гробљу на Мегдану)

Лежимо овдје сами светачки у хладу
Брат је уз брата и стража и смјена
За нас заустављене казаљке на сату
За вас рођени наши вјечита опомена.

И ми смо с вама пјевали побједничку
Деведесет и друге скупа смо корачали,
Раме уз раме, истим стројевим кораком,
Исто су нам радосно прољеће украли.

Хтјели смо заједно љето прељетити
Године прве страшног крвавог рата,
Неког је челични куршум сасјеко’ у лету,
А неког проклета душманска граната.

Са зебњом су нас испраћале мајке,
Понеко дјевојче заплакало крадом
Док смо одлазили кроз суморну јесен
Војнички смјело испуњени надом

Да ћемо Божић прослављати скупа
Прве ратне зиме сломити чесницу,
Али смо застали на смрзнутом путу
Пребрзо угасли за грб и тробојницу

Нека вам незаборав кроз вене жубори
Кад потече радост и ратне године мину,
Ми смо постројени док тишинa збори
У вјечном сну за мир и отаџбину.

Ако ми спалите кућу
Мјесец ће жути благ
Просути по згаришту
Мога постојања траг

Ако посијечете јаблан
Крај куће млади вити
Вјетри ће плести лишће
Вијенцом ме окитити

Ако ми згазите поља
Ни цвијеће да процвати
Тамо гдје рањена слетим
Божур ће замирисати

Све више ми се враћа
немилих година ратних
Процвала успомена
Далека дивна слика
Дјетињства заборављена.

Некад сам тако давно
У сјени старог храста
Њихала брата мило
Када би могло назад
Кад би се поновило

Да првог прољећа раног
На крилима попут ласте
слетим у наше гнијездо
и гледам како расте

и стаса дјечачић мали
радосно срећно до бола
овако из далека изгледа
прерано остављен буквар
дјечије игре и школа,

негдје између сунца и кише
вријеме радости прође
а онда у трену изненада
подмукло мрско дође.

Удари пламен и огањ
Душмани са свих страна
Брацо се дохвати пушке
Јуначка рука мала

Однесе бујица ратна
Момачка радовања
Нељубљена дјевојка оста
И књига непрочитана.

Јуриш из битке у битку
Све јаче му грмила пушка
Рука студентска њежна
Постаде хајдучка мушка.

Бункер за бункером руши
Командир с четом малом
Тек једном у предвечерје сиво
Мили се брацо сруши
Покошен крвничким рафалом.

И даље митраљез брише
и ко зна кад ће да мине,
сестра некролог пише
док сузу смрзнуту крије:
ускоро рођени брацо
бићемо живи и мртви
на часу историје.

Несуђена љубо војводе Милоша
Најмлађа кћери царства покорена
Уз благослов мајке и властеле
У Дренопоље султану одведена

Црвеним ружама успут посипана
За спас рода дјево жртвована
Грешном руком несрећна принцезо
Оцеубици на поклон дарована

Док си дворила дрског господара
Слатким вином из златног пехара
Ни слутила ниси прелијепа каурко
да ћеш бити удес, понижење горко

Тужне жртве бешчасне љубави
У оковима страшног Тамерлана,
Кап отрова владарског прстена
Због суровости Монголскога кана.