Категорија: 1. ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

Ноћас не питај шта ми мисли кида,
Моје су мисли вртлог тишине и олуја,
Прошлошћу садашњост прожета,
Одраз твој на мјесечини,
Звјездана прашина у твојој коси,
Тихи шапат, побегуљо моја,
Приђи да гледамо посљедње свјетиљке
Како се гасе.
Ти си птица на мом длану, желиш да полетиш.
Ништа зато ноћас немој ме питати,
Не питај зашто наша дјевојчица
Није рођена у октобру,
Тај мали плод среће је је дио тренутака,
А ми тај тренутак нисмо имали.
Имали смо ноћ попут ове
и неиспијену жудњу
Ноћас,
Ноћас ми немој рећи да се све понавља,
Да се може поновити сјај у твојој коси,
Ја сањам далека пространства,
Сутра је нови дан хоћу да летим,
Птица сам, летим…

Посвећено старици из Борова Села која је
12.08.1997. Љета Господњег просила у Будви
Испред старог града.

Морски вали ноћас тише
Док црквена звона звоне
И вечерња служба тече,
Док свјетиљке златне роне

Бљештавило старог града.
Све од среће распрскава,
Све одасвуд лети, лебди,
Само пуста савјест спава.

Ој Ловћене гордо стојиш
Црногорски каме боси,
Ту пред тобом у црнини
Гле, јуначка мајка проси.

Комад хљеба милостиви
Испружена дрхти рука,
Горки терет скрушенога,
Протјераног српског пука.

Морски вали ноћас тише,
Зазвоните звона јаче,
Мртав јунак из Борова
За старицом мајком плаче.

(Посвећено врби на Ушћу)                                      

Залуд ме године од прошлости штите
Кад сјећање врело на душу ми пада,
Успомене негдје запретене, скрите
На минулу младост из дубоког хлада,

На жубор пролазника и дјечије цике,
И весела дружења уз звуке гитаре,
Неопјеване љубави мале и велике
На ушћу ријеке испод врбе старе

На густе коврџе, дуге, тешке гриве
Што се спуштала до траве зелене,
Oпојни мирис перунике живе
Са свјежих откоса испод њене сјене

Она је скривала многе нараштаје
Под својим скутом раскошна и сама
Навикла да не узима једино да даје
Ко зна док кад би се шепурила дама

Да руке неког страшног дрвосјече
Ни коријен не оставише, само рану
Тај проклетник одједном посијече
Симбол младости у једном дану.

Сад ко Офелија на дну ријеке тужи
С вијенцом од реса та врба прастара,
Талас успомена тајанствено кружи
Док благ вјетар јеца уз звуке гитара.

Ти што затрепериш на врх усана
Као прва роса на латици цвијета
Као врцави листић на повјетарцу
Отргнут из свјежег зеленог сплета.

Мала кратка симфонијо радости,
Двије слатке рупице на образима,
Ти си разиграни варљиви тренутак
Који нас позлати упркос поразима.

Ти што несташно подижеш вјеђе,
Што борама око очију дајеш чар,
Твој титрај неухватљиви имати
Немјерљив је изазов и најдражи дар.

Мој народ сам узвишен, дичан,
Остављен на сред раскршћа,
Бритка сабља Обилић Милоша,
Крсташ барјак Бошка Југовића.

Дрско пријети отргнута рука
Испод топлог мајчиног скута
Туђинцу, тиранину, азијату
У страну куго и овога пута.

Васкрсла хајдучка мишица,
Тврде руке жуљевите голе
Пред којим се Цариград тресе,
Тим црним сељаком из Тополе.

Из расутог ће пепела и праха
Васколико српство да се диже,
Бисере славе златом опточене
Из огња и крви поново да ниже.

Мој народ сам, с вјером у Бога
Пркосно између запада и истока,
Погледа упртог у звјездано небо
Док рана крвари дубока, дубока

Еј, љето распукло зрело
Румене се трешње необране,
Дозријевају жита уз оружје врело,
Друга година рата.
Испод куће миришу јабуке ране,
Сачекују војске осветнице,
Ослушкујем корак најмлађег брата,
Пресрећем прве извиднице.
У сваком борцу што храбро маршира
Уз наше побједничке звуке,
Ја тражим малог брацу командира,
А овог љета свратити се неће,
Неомиловане остаће сестрине руке.
И никад више испод свода плава
Радости кликтај, само росно цвијеће
Mирише тамо гдје мој брацо спава
Крај драгог друга ратара.
Док око кваси суза издајница
Са усана би полетјела клетва,
Ал страх ми мрзне срце у сред љета
Због младих пупољка које сакупи
Пробрана, мала интервентна чета.