Све више ми се враћа
немилих година ратних
Процвала успомена
Далека дивна слика
Дјетињства заборављена.
Некад сам тако давно
У сјени старог храста
Њихала брата мило
Када би могло назад
Кад би се поновило
Да првог прољећа раног
На крилима попут ласте
слетим у наше гнијездо
и гледам како расте
и стаса дјечачић мали
радосно срећно до бола
овако из далека изгледа
прерано остављен буквар
дјечије игре и школа,
негдје између сунца и кише
вријеме радости прође
а онда у трену изненада
подмукло мрско дође.
Удари пламен и огањ
Душмани са свих страна
Брацо се дохвати пушке
Јуначка рука мала
Однесе бујица ратна
Момачка радовања
Нељубљена дјевојка оста
И књига непрочитана.
Јуриш из битке у битку
Све јаче му грмила пушка
Рука студентска њежна
Постаде хајдучка мушка.
Бункер за бункером руши
Командир с четом малом
Тек једном у предвечерје сиво
Мили се брацо сруши
Покошен крвничким рафалом.
И даље митраљез брише
и ко зна кад ће да мине,
сестра некролог пише
док сузу смрзнуту крије:
ускоро рођени брацо
бићемо живи и мртви
на часу историје.