Категорија: 1. ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

 

НЕ ПОВРАТИЛО СЕ НИКАД!!!
(24. март 1999)

СРБИЈО МАЈКО

Навалила гамадија, навалили бомбардују,
навалио белосветски шљам да те уништи,
навалиле хијене да се тобом наслађују
док твој народ голоруки на све стране пишти!

То што престоница гори, кажу чин је хуманости,
кажу они који кроје монструмске законе,
док ти прети изнад главе туђа рука без милости,
да црквена звона жално, непрестано звоне!

Затроваше ти црницу да ти њиве клас не виде,
да што више сиротиње оде пре времена,
издржати мораш Мати, можда некад се постиде
изроди новијег доба, срамнога корена!

Узораше ти утробу, незарасле ране соле,
убацују кост заваде међу сложним народима,
слепи на молитву оних који се за тебе моле,
слепи на бол, нанету невиним цивилима!

Жртва више сејачима смрти како да засмета,
када им је камено срце у грудима,
када угасише снове невинога дечијег света,
трогодишњој Милици и њеним вршњацима!

Коме сметају мостови, коме породилишта…
руше зграде од значаја, руше болнице
да покажу да им свето готово не значи ништа –
милосрдни анђели, натовске убице!

Ко нам ово правду дели, ко за име Бога,
кад је правда посрнула, а гробља се шире…
мили Боже, погледај нас ако игде правде има,
јер са ропством ове врсте, живи се не мире!

Анђелија Н. Петровић

ДА НЕ ЗАБОРАВИМО – Лидија Бјелица

Наилази црна колона,
Глас свештеника се чује
И људи што јецају тихо,
Мајкин вапај одјекује.

На последњи починак она
Своје дете сад води
Зашто, о Боже зашто,
Ратови су опет у моди?

И сваког дана тако,
Нижу се црне колоне,
Ко не страда од бомбе,
Психички ће да се сломе.

Последице још се вуку
Из тих тешких дана,
Ко погинуо тада није
На срцу је пун рана.
Настави са читањем “ДА НЕ ЗАБОРАВИМО – Лидија Бјелица”

МИЛОСРДНИ АНЂЕО – Дрaгојло Јовић

МИЛОСРДНИ АНЂЕО

Опет је Март на брдовитом Балкану,
А по земљи мојој изникле висибабе,
Баш као године оне, пре двадесет два лета,
Кад бомбе ранише детињство мог детета.

“Јуначки” са неба бацали су бомбе,
Са Јадрана плавог слали нам ракете,
Да ли ће им икад свевишњи судити,
Што из најслађег сна, пробудише ми дете.

“Милосрдни Анђео” рушио ми градове,
Гађао мостове, фабрике и села,
О Боже драги ако си то видео, па
Казни крвнике за та гнусна дела.

Од њиховог милосрђа горела ми земља,
Ни њива ни бразда не остаде цела,
Од љубави Анђела сад су гробља пуна,
А злотворима на глави стоји црна круна.

Са том црном круном долазе нам често,
Злочинци се враћају на крваво место,
Иза чијих корака прљави трагови,
О себи певају да су мировњаци, чаробни магови.

А сад нешто мислим, није ли грехота,
Што им мрачне жеље шаљем све по дану,
Па кад свећу палим и Богу се молим,
Да им свима кости у једну урну стану. Настави са читањем “МИЛОСРДНИ АНЂЕО – Дрaгојло Јовић”

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ – Лидија Бјелица

У мрклом мраку
Мартовске ноћи,
Сирене уплашише
Родитеље моје,
Избезумљени, не знају шта ће,
Махинално почеше да се моле.

Из собе своје излазим,
Затичем их у таквом стању,
Шта се дешава питам
– Нема одговора мом питању

У том се чују авиони,
Бука за дете страшна,
А онда потреси силни,
Мами проради машта.

Брат је у другом граду
У средњу школу он иде,
У село нећемо сада
Чекамо брата да стигне.

И целу ноћ бука,
Сирене, авиони, бомбе,
Уз телевизор се залеписмо сви,
Какве се кувају чорбе.

Једва дочекасмо јутро
И брат тад звони на врата,
– Зграда је висока кажу,
У селу је мање спрата.

Месец и нешто дана
Уз татину мајку смо били,
У селу било је лепше,
Ал’ због вести смо живце губили.

Кућа на брду је била,
Кад у граду пукне негде,
Она се љуљне по мало,
Од потреса зид крене.

Од намирница шта се нађе,
Иди у ред па чекај,
Цигаре на паклу ти дају,
Ти мање пуши – па штекај.

Настави са читањем “ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ – Лидија Бјелица”

ЈЕСАМ ЛИ ТО САЊАО – Мирослав Мића Живановић



ЈЕСАМ ЛИ ТО САЊАО

Не знам тачно јесам ли те срео,
или сам то само сањао
и не сећам се је ли то јуче само грмело,
или су били авиони,
али знам сигурно
да због тебе страшно мрзим
ово време страдања и ову страшну годину.

Падају бомбе на наш град…
Тумарам од немила до недрага
без правца и циља,
без пута и путоказа,
као усред свемира.

Не налазим никог познатог,
ни драгог…
Само бледе сенке
непознате жене,
а онда журим да склопим очи
да те у сну љубим
сред овог немира.

Настави са читањем “ЈЕСАМ ЛИ ТО САЊАО – Мирослав Мића Живановић”

23 ГОДИНЕ ПОСЛЕ – ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

Поштовани песници,

Данас, 23 године после НАТО агресије на Србију, позивамо Вас, да ако имате таквих песама, желите да их објавите и спремни сте да их објавите без ауторског хонарара, то можете и учинити на овом сајту (www.poezija.rs) у категорији ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ. Постављањем своје поезије, сагласни сте да Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ од приспелих песама одабeре најбоље и објави их, кад се за то стекну услови, у Часопису ПоезијаСРБ као специјални додатак, односно зборник родољубиве поезије под радним називом САМО ЛЕТИ, без новчане накнаде за ауторска права. Свако од песника заступљених у зборнику САМО ЛЕТИ, добиће тај дадатак, односно цео часопис ПоезијаСРБ  број 16. у пдф-у бесплатно на свој мејл.

САМО ЛЕТИ

САМО ЛЕТИ
КО СЕ РАДУЈЕ ТВОМ ЛЕТУ
ПРОЛЕЋЕ ЧЕКА ПРЕД ВРАТИМА
ДЕЦА ПЛАЧУ У КОЛЕВКАМА
МЛАДИЋИ ГИНУ У ШУМАМА

НЕМИР У ДУШАМА
СРЦА НЕМИРНА

САМО ЛЕТИ
КОНДОРЕ ЦРНИ

ПАТЊУ КОЈОМ ГУШИШ
БОМБЕ КОЈИМА РУШИШ
ЗАБОРАВИТИ НИКАДА НЕЋЕШ
А УМРЕЋЕШ

Настави са читањем “23 ГОДИНЕ ПОСЛЕ – ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ”

ПРОГНАНИЦИ – Љубодраг Обрадовић


Љубодраг Обрадовић

 

ПРОГНАНИЦИ


У само свитање јутра,
после победе уз параду,
оставили су свој дом и сутра,
чувајући живот голи и наду.

Побегли су од правде
и запали у кошмар.
Више не знају шта раде,
у главама им дар мар.

Више не схватају ништа,
док журе у патње друмом.
Сад им језа лако царује,
са већ премореним умом.

И иду, да их живот не самеље,
са надом да нови дан,
нове испуниће им жеље
и донети миран сан.

Да, спас сам Бог донеће,
снагом узвишене доброте!
А они заборавити никад неће,
прогонства овог све страхоте!

Настави са читањем “ПРОГНАНИЦИ – Љубодраг Обрадовић”

НЕ ДИРАЈТЕ МИ ДЕЦУ – Мирослав Мића Живановић


Мирослав Мића Живановић

 

НЕ ДИРАЈТЕ МИ ДЕЦУ

Бацате бомбе у моје недосањане снове
и будите ме у глуво доба
па збуњен тумарам
док пронађем врата

А таман сањам ливаду изнад села
и како берем прве љубичице
пружам јој
а њене очи трепере као жеравице
и хоћу да је пољубим
а она каже, зар усред рата.

И све вам опраштам ако станете
ја више и нисам за такве снове
брига ме што ме будите
заспаћу и сањаћу нове.

ИЗ КОЛЕВКЕ НЕМАЊИЋА – Мр Ратко Тодосијевић Баћо


Мр Ратко Тодосијевић Баћо

 

ИЗ КОЛЕВКЕ НЕМАЊИЋА

Од Рашке су дошли веле.
А куда ће?
У Србију!
Из Српске се земље селе!
Зар Србија из Србије?
Од кад је свет настао,
Тога нигде било није.
То здрав човек да разуме,
Таман да је ум умова
Да предвиди и омашку
Нити хоће нити уме
Замислити без Србина
Рашку земљу Немањића.

Чију судбу сад да проричемо
Кад нам Дечане жицом омеђили.
Не помажу књиге старославне,
Давно смо их све изучили,
Све узалуд кад их не памтимо.
Нема браће истомишљеника.

Његошев смо завет погазили
Не чујемо ни кнежеву клетву
Па нам кукољ угуши Божуре.
Где границе сада поставити?

Настави са читањем “ИЗ КОЛЕВКЕ НЕМАЊИЋА – Мр Ратко Тодосијевић Баћо”

НЕМИРИ – Светлана Ђурђевић


Светлана Ђурђевић

НЕМИРИ

Ноћ је. Хладна, тмурна, претпролећна ноћ.
У њој, бескрајно мртвило несна.
Моје спокојство ремети једино
Она тиха бол која рије у мени
Суморна и тесна,
Копка ме и боде. Наслућује неизвесност
Која прети.

И туга и љубав излишне су ове ноћи.
Сама сам. Спокојна. Непрозирност таме
Пробија једино реалност да ће и то проћи,
Да ће остати само моје изгубљене мисли
Које плутају и развејавају се, сасвим саме.
А душу и мозак су ми стисли
Неки опори, туђи људи, а опет, све
Пролази…

И остаје ноћ. Ноћ као и све друге.
А мене одвлаче некуд у маглину
Прозрачне нечије руке дуге
И ја не осећам више животну плиму,
Сопствену.

Настави са читањем “НЕМИРИ – Светлана Ђурђевић”