Категорија: 1. ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

ПРОГНАНИЦИ – Љубодраг Обрадовић


Љубодраг Обрадовић

 

ПРОГНАНИЦИ


У само свитање јутра,
после победе уз параду,
оставили су свој дом и сутра,
чувајући живот голи и наду.

Побегли су од правде
и запали у кошмар.
Више не знају шта раде,
у главама им дар мар.

Више не схватају ништа,
док журе у патње друмом.
Сад им језа лако царује,
са већ премореним умом.

И иду, да их живот не самеље,
са надом да нови дан,
нове испуниће им жеље
и донети миран сан.

Да, спас сам Бог донеће,
снагом узвишене доброте!
А они заборавити никад неће,
прогонства овог све страхоте!

Настави са читањем “ПРОГНАНИЦИ – Љубодраг Обрадовић”

НЕ ДИРАЈТЕ МИ ДЕЦУ – Мирослав Мића Живановић


Мирослав Мића Живановић

 

НЕ ДИРАЈТЕ МИ ДЕЦУ

Бацате бомбе у моје недосањане снове
и будите ме у глуво доба
па збуњен тумарам
док пронађем врата

А таман сањам ливаду изнад села
и како берем прве љубичице
пружам јој
а њене очи трепере као жеравице
и хоћу да је пољубим
а она каже, зар усред рата.

И све вам опраштам ако станете
ја више и нисам за такве снове
брига ме што ме будите
заспаћу и сањаћу нове.

ИЗ КОЛЕВКЕ НЕМАЊИЋА – Мр Ратко Тодосијевић Баћо


Мр Ратко Тодосијевић Баћо

 

ИЗ КОЛЕВКЕ НЕМАЊИЋА

Од Рашке су дошли веле.
А куда ће?
У Србију!
Из Српске се земље селе!
Зар Србија из Србије?
Од кад је свет настао,
Тога нигде било није.
То здрав човек да разуме,
Таман да је ум умова
Да предвиди и омашку
Нити хоће нити уме
Замислити без Србина
Рашку земљу Немањића.

Чију судбу сад да проричемо
Кад нам Дечане жицом омеђили.
Не помажу књиге старославне,
Давно смо их све изучили,
Све узалуд кад их не памтимо.
Нема браће истомишљеника.

Његошев смо завет погазили
Не чујемо ни кнежеву клетву
Па нам кукољ угуши Божуре.
Где границе сада поставити?

Настави са читањем “ИЗ КОЛЕВКЕ НЕМАЊИЋА – Мр Ратко Тодосијевић Баћо”

НЕМИРИ – Светлана Ђурђевић


Светлана Ђурђевић

НЕМИРИ

Ноћ је. Хладна, тмурна, претпролећна ноћ.
У њој, бескрајно мртвило несна.
Моје спокојство ремети једино
Она тиха бол која рије у мени
Суморна и тесна,
Копка ме и боде. Наслућује неизвесност
Која прети.

И туга и љубав излишне су ове ноћи.
Сама сам. Спокојна. Непрозирност таме
Пробија једино реалност да ће и то проћи,
Да ће остати само моје изгубљене мисли
Које плутају и развејавају се, сасвим саме.
А душу и мозак су ми стисли
Неки опори, туђи људи, а опет, све
Пролази…

И остаје ноћ. Ноћ као и све друге.
А мене одвлаче некуд у маглину
Прозрачне нечије руке дуге
И ја не осећам више животну плиму,
Сопствену.

Настави са читањем “НЕМИРИ – Светлана Ђурђевић”

ЕЛЕГИЈА МОЈЕ МЛАДОСТИ – Градимир Карајовић


ЕЛЕГИЈА МОЈЕ МЛАДОСТИ

Ратницима и патницима, мојим друговима
који оставише своје животе на Косову 1999. године.


У смирају буктиња догорелог дана,
мирују у црвено црној позлати,
немирни и неуморни,
ратник и песник,
са пушком у руци.

3ацвилеше очњаци сумње,
ћутања над напрслим орнаментима трајања.
Капље умор у залеђеној ватри,
као отворена уста изгладнеле кобре,
крваво стакло, под војничким огртачем.

Огрнут копреном прохладне зоре,
стремиће даље, самотни ратник…
Са плавом птицом кроз звездане снове…
Плачем над њима, уместо њихових мајки…

Све ће једном видети
НА ВИДОВДАН!

Настави са читањем “ЕЛЕГИЈА МОЈЕ МЛАДОСТИ – Градимир Карајовић”

ДАЛМАЦИЈА – Душан Комазец

Бескрајно плавим небом седам облака снежних
плове као по реци, траже чудесне свице
да разоткрију тугу једних очију нежних
које сузама бола квасе пркосно лице.
 
Ко’ пламен снених зора уздах из једрих груди
отима се са криком, призива камењаре
уснуле у тишини, јер их нико не буди
појем црквених звона, ојкањем песме старе.
 
Мучи обала пуста Зрмање реке родне,
јер нема девојака да своје косе црне
расплету и да груди беле и благородне
понуде таласима и сунцу које трне.
 
Врхови Велебита трепере невесели
Јер падинама снежним лију ледене кише.
Несташе у  „ олуји” људи стамени, смели.
Пустош им хара душом, кошава сузе брише.

Још као девојчурак дала је себи завет,
огњишту вратиће се, ту је обасја пламен.
Ту рајске зоре свићу, руди најлепша плавет.
Из шкрте земље ничу реке, драча и камен!
  Настави са читањем “ДАЛМАЦИЈА – Душан Комазец”

МРАК РАЗГОЊЕНИХ – Душан Комазец

Док свећа нечујно догорева
суморне зиме одјеци јече.
Космет у пламу, са неба сева?
Пристигло неко суморно вече!

Духови злобе у поднебесју
заогрнути „немуштим” сјајем
прилазе с огњем, а не са речју?
Суде, не дају да овде трајем!

Никад им стопом погана нога
ступила није на земљу Свету,
ал’ покрет перабезвољног “бога”
подари Србљу судбину клету!

Газиместанци, људи, а сене
одлазе тужни, са собом носе
икону, колевку, успомене.
Последње капи с’ божура росе.

Прашњав опанак са родне груде
што нуди стази незване госте
би само неми неставак худе
вековечности, па душе просте

ходочаствују до рајских врата.
Вапе и моле да им се суди
због  Крсне Славе, срца од злата.
Због ране која бокори, руди!

Најтишом зором по светлу белом,
мрак разгоњених у дану блудном
извори вечност над тужним велом.
На путу „чудном” ил’ узалудном?

© Душан Комазец

МЕЂУНАРОДНИ КОНКУРС ЗА РАТНУ ПОЕЗИЈУ – “Опростити? ДА! – Заборавити? НЕ!”

Slike na Fejsbuku