Добродошли!
Године сам своје
Поскитала многе
Зарад земље ове
Несрећне, убоге,
Искапала очи
Сузом безгрешника,
Свака откинута
Праху праведника.
И није ми жао
Прве ни девете,
Ни свих безнадних
Што сулудо лете
Да пауци мреже
Проклете не плету
Око мога рода
Расутог по свијету.
Туђинци горди
Што у крв се свете
Круже ко’ гаврани,
Гракћу и пријете.
И није ми жао
Прве ни девете,
Ни свих убудуће
Што ће да пролете,
Да незнани и знани
Моје снове скупе
Силом не отимају
Кад не могу да купе.
Ако вам кажу нису ту
И кажу вам да су пали,
Вјеровати им немојте
Нису вам зборити знали.
Синоћ сам видјела брата
При трептају звијезде
И сву његову сабраћу
Небеском кочијом језде.
Завежљај стежем, избјегличку муку
Безгласно журећи у сусрет новој зори,
Осврћем се крадом, тамо на брежуљку
Не трепери звијезда моја кућа гори.
Буктиња пламти, урлање и врисак,
Познати крвници, недоклане кољу,
Комшије прве са камом у руци
На истом мјесту у сеоском пољу.
Све брже и даље колона је већа.
Пригушен вапај: Остаде на стражи
Тумара и грца, гледамо је нијемо,
Најмилије своје, мајка сина тражи.
Каљавим путем док ромори киша
И пуста остају нежњевена жита,
Покисла, прозебла, на измаку снаге
За брата првенца сестра тихо пита.
Промичу лица блиједа и нестварна
Носимо у неповрат исти бол у души,
Негдје из далека запара тишину,
Зацвилило звоно, душман цркву руши.
Срушише задњи дјелић моје наде,
Једно уз друго, невољници чврсти.
Смилуј се Господе прошапута неко
На челу колоне стар се Парох крсти.
Збогом моје дјетињаство радосно,
Љуљашко мала у сјенци јаблана,
Судбини пркоси, успомено драга,
Најдраже огњиште из минулих дана.
Ти знаш да нисмо одсањали снове
Јутра су нас у несну пресрела,
На грудима нам се умориле звијезде,
И на јастуку хризантема свела.
Куда су искре чежњи одлетјеле
Када још нисмо испратили тмине
И проживјели слатка страховања,
А како очајна да чекам мјесечине.
Ти знаш да желим са тобом сањати,
У твојим очима препознати бескрај,
само кад би за праштање порасли
Да никада више не дочекамо крај.
Севају трагови прошлости,
иако их је прегазило време.
Претешко дуго носили смо бреме,
без страха од љубавне милости.
Немојте никад продавати труло воће,
време увек одмота клупко своје.
Чувајте за смирај своје неспокоје,
било би добро ако ико трампу хоће.
Мали поточак, сад у океан јури,
својим дугим кривудавим током.
Тек кад наиђе на ушће дубоко,
утопљен на једно око зажмури.
Ђурђевданска звона звоне уранак,
Устај душо моја недавно стасала,
Умиј се јутарњом росом
Безбрижна срећо снагом запасана,
На столу стоји славски колач,
Мамино умјетничко дјело,
Цијелу ноћ га шарала.
Пробуди се најмлађи,
Најлуђа радости наша,
Сви смо се пробудили,
Само нам се ти успавао
Као да није Крсна слава,
Као да не миришу љубичице
И не слијећу ласте на кровове.
Ђурђевданска звона звоне уранак,
Устај рођено наше, мир куца на врата
И побожно улази,
А гдје си ти
Јуначко кољено да га домаћински дочекаш
Пред иконом и кандилом.
Зар ниси одсањао све битке
За Свету српску земљу,
Безброј малих и великих побједа,
Рано моја љута, непреболна,
Јутрос спокојно спаваш и сањаш
Свијетлу недосањану слободу,
Док Ђурђевданска звона звоне уранак.
Сјаје звијезде свијетле тачке на небу,
Док бирам моју најдражу звијезду
Упијам вишеградско вече
Сочно попут поморанџи у сазријевању
Дотакла бих те длановима
Да осјетим твоју потребу за мном,
А да сакријем чежњу за тобом,
Вријеме је створено за љубав,
За тренутак, не марeћи за трајање,
Док млад мјесец плови обзорјем
Дођи да се спојимо са вјечношћу,
Љубав је смарагдно бескрајна,
Драгуљ младости и бесмртности.
Пригрлила бих те да вријеме не побјегне
Ноћ је изазова која нема цијене,
Ја те могу чути,али ти не чујеш мене
Немам те, плашим се заплакаћу.
Прошло је много љета Господњих
И када полако долазе времена боља
ко лептир с усана полијеће питање
Гдје ли је несташни добровољац Тоља?
Да ли тамо негдје кроз бескрајне степе
Гдје вјетри таласају зрела житна поља,
Гдје су Милошеви сњежни врхови Урала
Попоијева руски добровољац Тоља.
Дође ми у сновиђењу лијеп ко’ Јесењин
Онако млађан без мудрости кротке,
Како разуздано јури низ улице стрме
на крилима раштимане старе самохотке.
И лице строгог војног старјешине
Што у кампањоли да га стигне жури,
Како су то били весели тренутци
Док Тоља испред њега као вихор јури.
Да ли су му године украле осмијехе
и боре скриле округле рупице,
да ми га је бар још једном срести
Да видим дјечачке мале смијавице.
Или је онако млађан остао у беспућу
Тешко проходних босанских врлети,
Или му тиху пјесму с’ усана украде
Душманин бездушни тај рат проклети.
Лудило у мени,
Распомамљена страховања
Раздиру ме.
Како да растјерам магле
Што око мене круже,
Пријете сивилом да
Обоје моју душу.
Жељна сам те до бола,
Али срце дрхти испод јабланова,
Док оплакујем будућност.
Има ли наде?
Моја да је препознала бих је.
Само се с тобом у мени буди жена,
Саткана од снова дивља неспретница,
У наручју твоме постајем блажена
Кротке смјерности подла издајница.
На додир твојих дланова у коси
Сва су моја чула јутром прегажена
Растварам се као пупољак на роси
Једино с тобом ја постајем жена