Možeš mi uzeti sa dlana vode
i zadnje zrno soli uz hleb
U mračnom uglu memljive sobe
dok gasiš svetlo koje još tinja
Okuj me slobodno u lance zlobe
udeni telo, steni u žleb
No odatle će iznići reč
kao čudesna razorna sila.

Možeš mi srušiti kuću što gradim
na mene prosuti mrak i tišinu
Možeš me zaklati i mojom krvlju
škropiti putem, svojim, prašinu
Ali mi nećeš uzeti mrlju
staru i modru, tu nit iz uma
Što je pokrivam crvenom svilom
i čuvam u sebi kao baštinu.

Možeš mi slomiti slabašne šake
i okrenuti dlanove tlu
Da ništa ne prime niti daju
da mi ogreznu misli u zlu
No znam da zauvek mora da traju
kolibri što nose u kljunu slova
Pa se sa mojim polenom ljube
i mede gorke cvetove bola.

Znam da se zoveš-moj drevni strah
egom ne mogu da se sačuvam
Umesto rose nosim svoj prah
od vatre kojom podgrevam rime
Možeš mi oteti vazduh i papir
i nepoznato cvetno mi ime
Ali ne možeš mi oteti svetlost
koju mi duša od reči tka.

Neću prestati da gradim kule
na travi kojom ko srna gazim
Što ključ od mira u sebi traži
plašljiva, slepa od slatkog sna
Ja nisam ono što mi oduzmeš
već ono što u sebi sačuvam
Tiho sam NE što odjekuje
kada se drugo ništa ne čuje.

Postojiš od kada pamtim za sebe
uvlačiš mi se u svaku reč
Plašim se nekada i da dišem
lice mi praviš belo ko kreč
No više nisi od mene jači
iznutra cakli mi utroba sva:
Ne, ne možeš mi oteti pesmu
Jer pesma-to sam zapravo ja.

Ljiljana Tamburić