Ponekad me život sasvim neplanirano razgoliti,
probije zadnje redove moje odbrane.
Ostavi me samu
bez ičega da muku pokrijem,
umesto vode
da mi tugu da pijem.
Obriše šminku što me od radoznalih pogleda skriva
i tada boli sve
od pomisli same da sam još živa,
do neverice da sam ikome išta kriva.
I kad je slom tu
pred vratima
u meni se sve probudi i uzdrma
ne, nećeš vala majci
ne, meni nećeš tu prevaru prodati!
Znaš da opet ću iz pepela ustati
spržena, slomljena i sagorela.
Zadnji ću atom snage iz duše isčupati
i opet ću živeti
i opet ću voleti
i opet od svake lepša biti.
Ne, nećeš o tome ti odlučivati
srce je ovo veliko ko planina.
U meni više straha nema
sve dok me u njegovim očima ima.
Sve dok nam snovi istom stranom planete putuju,
sve dok nam srca u istom ritmu dobuju.
Džaba ti trud izdajice,
da od mene skrivaš njegovo lice.
Džaba ti želja da druga bude izvor njegove radosti.
Ničice ti gordost živote,
na kolena pada.
Odavno znamo i on i ja,
jedno smo drugom poslednja nada,
ona koja najduže se čeka
ona zbog koje
prepliva se i najdublja reka.
Duše prepletene niko ne ume da razmrsi
i uzdah ovaj niko da uguši.
Džaba me tako mučki podlo udaraš,
džaba ga lažnim licima varaš.
I mrtva ustaću i opet samo njega voleću.
Misao i želja me njegova čuva,
njemu zauvek biću poslednja i prva.
Dragocena,kao gladnoj duši zadnja, sa stola mrva.
