Dugo koračam po napuštenom dvorištu
zemlja se odvikla od ljudskih koraka
zidovi u senke pobegli
vapi tišina iz napuštene kuće
potok moj presušio
samo kameni trag me dočekuje
parče neba zagrlilo šumu
u kojoj sam rasla
rika neke zverke me budi
iz daleke prošlosti u trenutak sadašnji vraća
čudno,
ne bojim se
i ta zver je moja
i ona je napuštena
divljini ostavljena
a ne živi li i u meni zver
nimalo od te nepoznate, manja
ne bojim se
ja bih da je sretnem rado
baš kao što sretosmo se
nekada davno
da joj ispričam koliko sam se tada bojala
kako su me otrgi i u neki drugi, bolji za njih svet, odveli
kako sam tek tamo zverinjak strašni otkrila
kako me je ta pitomina bolela
kako sam po ravnici noge lomila
naivno i čisto ljude volela,
verovala
O, bože, kako je divlja zver pitoma i mala
naspram ljudi koje sam tamo upoznala
staze mi u trnje urasle
kuća sama, gleda me i prepoznaje
prozorsko mi okno namiguje
i dimnjak se smeška
zna, vratiću se nije u pitanju nikakva greška
i šljiva moja crvena
I kruška zlatna, glinena
I kazan stari kraj bunara
sećanje dušu na postavu para
I basamak podrumski kameni što pečat mi na čelu davno nacrta
ta rupica u čeonoj kosti mala
celog me života žigala
vrati se kući
sramežno zvala
I evo me pola veka kasnije
dugo kraj plota koračam
izvaljenu tarabu tražim
žbunom sakrivenu
U dečju tajnu uvijenu
kroz nju sam se provlačil a, u šetnje po mesečini
bežala
ne znajući da idem u susret zverki koja je režala,
ne znajući da otkunuće mi parče srca i duše
da ožiljak nosiću kroz život ceo
da u divljini ostaće zauvek mene najbolji deo.
