Месец: јул 2024.

Što prekide pticu u letu – Nebojša Stanojković


Stigao si kući danas
Dočekaše te tvoji
deca i žena
Svi živi i zdravi
A ti, dal na tren pomisliš
Dal se duša boji
Od onog što ruka ti pravi
Dal u sreći što te okružuje
Nesreću osetiš u trenu
Dal savest te optužuje
Što ubio si tuđu decu i ženu
Vojniče, najamniče
Dal srce zaboli
Dal iz njega crna ruža niče
Kad legneš kraj svojih
Na kraju dana
Dal pomisliš bar na bezbroj rana
Krika do neba
Na koru hleba
Što zastade u ustima malim
Kad tvoja strela pogodi metu
Da li žališ
Što prekide pticu u letu
Настави са читањем “Što prekide pticu u letu – Nebojša Stanojković”

Да ли си некад – Драгојло Јовић

ДА ЛИ СИ НЕКАД

Да ли си некад ћутао дуго
Па пробао тишином да победиш себе
Да ли си тада разумео друге
Који никад нису разумели тебе.

Да ли те тишина у прошлост враћа
Па сваког греха мораш да се сетиш
Да ли у дубини душе паћеника
Свој бол додирнеш или га осетиш.

Кратко се траје за путеве дуге
Живот крај нас у мимоходу прође
Кад дођемо себи па се приберемо
Живот већ далеко, а старост нам дође.

И не стигнеш ништа да учиниш за се
Увек корак ближе а три назад ходаш
Све мислећи ту сам, ево стижем живот
Кратак ти је корак, брже, брже мораш.

Ал’ не жали друже што репризе нема
Три живота нова научио не би
Да победник зна се још даном рођења
Само тихо чека, гледа сновиђења.

И све би зрачак,
 и ко санак прође
Чекање је само истина и јава
У чекању силном истина нас чека
Вечност је за Бога, земља за човека.
Настави са читањем “Да ли си некад – Драгојло Јовић”

Завет на осмех

Прапорцима окићени,
Љути ати пољем јуре,
Као ветром ношени су,
Камо иду, куда журе.

Ко окити и потера,
Те прекрасне коње вране,
Па их тера и соколи,
Да му који не застане.

То је млади мома дичан,
Упрего је своје ате,
Па побег’о сватовима,
Да не могу да га прате.

Пре сватова први стиже,
Кад га самог млада спази,
Отргну се, пресрете га,
Обичаје све погази.

Мили дико, мила моја,
Моћни ати заридаше,
Загрљајем и осмехом,
Једно друго дариваше.

Завет то је искрен био,
Запечаћен ту пред свима,
Да ће живот проживети,
Окупани осмесима.

УПИЈ СЕ У МЕНЕ-Здравка Пап

Упиј се у мене
и састави жељу,
украси нашу срећу
у којој смо загрљени.

Упиј се у мене
и немој се крити,
попиј ме до дна
и сакриј се у жељи.

Упиј се у мене,
Постани тајна
грли ме сузом
и прогледај у оку

Упиј се у мене
залиј ме срцем
и немој ме жедну
никад оставити.

Srce u očaju luta – Nebojša Stanojković

Srce u očaju luta 

Eeeh, da, nije lako 
I svakako to zna svako 
Kom se nije zalomilo
Ono što se srcu snilo
Ono što je duši milo
Teško je sa mnogo želja 
Samom s bezbroj prijatelja 
Led što vatra ne otopi 
Tugu mesto sreće popi  
Kad reč te poput noža rani
Djavo prolaz ti zabrani
pa skrenes sa pravog puta 
Srce u očaju luta 
Svud pred tobom barikade 
Izgubi se trag od nade

Nigde hlada ni drveta
Nigde cvetak da procveta 
Samo korov do korova
Klone telo zbog otrova
Настави са читањем “Srce u očaju luta – Nebojša Stanojković”

RUŽE

Na proplanku jedne noći duge
cvrkut ptica najavljuje zoru
čovek stoji skamenjen od tuge
duša mu je davno na umoru

Brzo prođe tri godine dana
pa i više možda danak koji
još na duši ne zaceli rana
od kada se draga upokoji

Grob obasja svetlost lelujava
zračak sunca hladnu humku greje
sav proplanak likom obasjava
slika drage što se nemo smeje

Tužni čovek na kolena pade
u ruci mu buket belih ruža
nema kome on cveće da dade
zalud ruke sad nad humkom pruža

Pritise ga mrsko teško breme
tužne dane prestade da broji
samo čeka da istekne vreme
da se s dragom srećan upokoji.

autor
Jovica N. Đorđević

СЈАЈ У ДУАЛИТЕТУ

Некада давно, били смо једна звезда на небу,
сијали у виду једне душе.
Када се десио колапс
и све претворило у материјалност,
звезда се поделила на два дела.

Та два дела једне душе постала су
два тела једне целине.
Осликавала се судбина у оба дела,
разливале се емоције у дуалитету
трагајући за својом половином.

Једног дана, препознаше се
и у страсти спајања изгубише.
Засветлеше те половине опет у једну целину,
али на овом свету важе другачија правила
него у Универзалној сили душа.

Овде је свака морала да буде раздвојена
како би порасла и научила да сија као једна.
То је било болно искуство
које је оставило вечити траг чежње
у којој су се губиле мисли и емоције.

То је био свет у коме је стварност саткана од правила
у којима не може да живи једна чиста
и искрена душа Универзума.

NEDOSTOJAN

Gle, kako mi lice crveni od srama
razapet u grehu malodušnog bića
ništavne mrve u očima Avrama
utkane duše u ljušturu slabića

I svaki mi korak kao kletva prati
besomučna mis`o biće mi prožima
da li sebe mogu još čovekom zvati
da l` u krvi mojoj još ljudskosti ima

Voozino seme Salmanovog sina
i Ozija mudrog što Jatama rodi
da l` mi umom teče njihova bistrina
il me grešna staza ništavilu vodi

Korača mi noga nedostojna puta
plahovita duša od greha se pazi
kroz trnje i šiblje ona večno luta
da na svete stope nikada ne zgazi.

autor
Jovica N. Đorđević
06.07.2024g.

САН О ДУШИ

Имала сам један диван сан
у коме сам сусрела своју душу.
Били смо тако блиски и повезани
да је цео свет стао у тај тренутак
у коме смо се спојили.
Одвела ме је стварност
када је распршила његово присуство
и оставила празан простор у тишини.
Био је то сан за којим сам потајно чезнула,
који сам будна сневала и нeстрпљиво поново желела.
Био је то сан из кога нисам желела да се пробудим
и угледам стварност која ме чека.
Јер та стварност ме је гушила
и одузимала сваки мој разлог за срећу.
Та стварност постала је ноћна мора
из које сам желела да побегнем
у вечни спокој сневајући мој живот
у коме за руку држим моју душу.
И сада када сам будна,
моја душа и даље лута.
Тражи поново онај тренутак,
када је свет стао
и ми смо били једно.
Знам да ћу наставити да сањам,
да се враћам у тај свет снова.
Јер у њему сам пронашла мир
и бескрајну срећу
која ми стварност ускраћује.