Прапорцима окићени,
Љути ати пољем јуре,
Као ветром ношени су,
Камо иду, куда журе.
Ко окити и потера,
Те прекрасне коње вране,
Па их тера и соколи,
Да му који не застане.
То је млади мома дичан,
Упрего је своје ате,
Па побег’о сватовима,
Да не могу да га прате.
Пре сватова први стиже,
Кад га самог млада спази,
Отргну се, пресрете га,
Обичаје све погази.
Мили дико, мила моја,
Моћни ати заридаше,
Загрљајем и осмехом,
Једно друго дариваше.
Завет то је искрен био,
Запечаћен ту пред свима,
Да ће живот проживети,
Окупани осмесима.
(Прочитано: 44 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.280.038 пута)