Na proplanku jedne noći duge
cvrkut ptica najavljuje zoru
čovek stoji skamenjen od tuge
duša mu je davno na umoru
Brzo prođe tri godine dana
pa i više možda danak koji
još na duši ne zaceli rana
od kada se draga upokoji
Grob obasja svetlost lelujava
zračak sunca hladnu humku greje
sav proplanak likom obasjava
slika drage što se nemo smeje
Tužni čovek na kolena pade
u ruci mu buket belih ruža
nema kome on cveće da dade
zalud ruke sad nad humkom pruža
Pritise ga mrsko teško breme
tužne dane prestade da broji
samo čeka da istekne vreme
da se s dragom srećan upokoji.
autor
Jovica N. Đorđević
(Прочитано: 126 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.408 пута)
