ФРУШКА ГОРА – Душан комазец

Ноћца бесловесна, ја вечити момак
звиждућем мрклином, мисли ми се боре:
Да л’ призвати ветар чији сам потомак
да заједно са њим ћарлијам до зоре?

Праскозор нигдином! Душа ми се вучја
у раснутку опи сред фрузијске шуме
неистечним врелом мирисног озвучја.
Бехаром што цвате за душу и хуме.

Сред уснулих ива где тишина бруји
мамим нежни шапат утихнутог врела.
Негде у даљини чују се крагуји?
Да л’ је феникс овде ник’о из пепела?

Јутарње појање молитава кајних
јеванђељем ките манастирска звона.
К’о утук на поход безверја нехајних
растаче се свето миро са икона?

У жубору рајном сафиром се плави
Дунав, чије лађе стижу из далека.
Вребам ону нашу, да се опет јави
срећа, што је лепа само док се чека.

Једино су овде свезали ме ланци
где младином месец душе нам опточи.
Где се опеваше сви ђачки растанци,
коло, берба грожђа, вино кад се точи.

К’о плетиља туге кад утихне звездан
чежња, нежна варка у снове се мрести,
без слутње да јутро извориће бездан.
Премало је душе за тол’ко „прелести”.

Ништа ми не могу беспућа и сене,
нити сузе вреле, бездушнице мушке.
Лепоту сам њену уткао у зене.
Тамо крај дунава, испод горе Фрушке!