Знам реку бола, к’ виру ме вуче.
Знам за црн усуд што тал свој иште,
јер данас самљи неголи јуче
поново хитам на губилиште?
На душу твоју мирише бехар.
Небеса плаве најлепше очи
због којих испих отрова пехар.
Проклет авлијом у коју крочи’!
Ветрови су ме догнали к’ теби.
Били сведоци и очевици
да твориш таму где тмине не би.
Ту ме тек кат-кад походе свици!
Одавно су ме сустигли гласи
да си лепота у души звера,
ал’ још не спознах ко си, ни шта си:
Жена, богиња или химера?
К’о богомољка кад мину страсти,
која с „вољеног” поскида чини,
некад ме прождреш, некад због „сласти”
тужног ме водиш ка гиљотини!
Ту сам, где мину чежње и сете,
где свици неме и нема сунца.
У крипти твоје авлије клете,
где балсамујеш сломљена срца!
Ал’ гле чудеса! Та гиљотина
обезглављеног опет ме руби?
К’о утук тога безумног чина
срце жубори, јер силно љуби!