Месец: фебруар 2024.

Вечна љубав, вечна туга – Јелена Јовановић

Јелена Јовановић, Косјерић

Вечна љубав, вечна туга

У самоћи један човек беше,
са разлогом у големој тузи,
очи му се више и не смеше
само суза по образу пузи.

Разлог тежак као црна земља,
бол и тугу нанео је,
драге њему више нема,
један анђео одвео је.

На пут вечни драга оде,
те лепоте више бити неће,
отишла је и повратка нема,
али оста љубав преголема.

Волеће је као увек,
можда само мало више,
у небеса погледаће
па плакати све тише и тише.

Плаво небо као море,
а увече пуно звезда,
гледао га увек с надом,
али драге њему нема.

Ту је она, види мене,
његове су мисли такве,
срешћемо се једног дана,
чекати да зора сване.

Шетаћемо тим сводом небеским,
гледаћу јој очи снене и љубити руке беле.
Једног дана, има наде,
срешћемо се, мој анђеле.

© Јелена Јовановић, Косјерић

Настави са читањем “Вечна љубав, вечна туга – Јелена Јовановић”

OD LEONA – Ljiljana Fijat

Ljiljana Fijat, Novi Sad

 

OD LEONA

On je na putu od Leona do Hospital de Orbigo-a,
24. dan, sa više od 500 pređenih kilometara puta Kamino de Santjago.
Jedna od najdužih etapa po ravnom terenu i prženju na suncu.
Ima još 300 kilometara do Santjago-a.
Srešćemo se, uskoro.
Kao kada vilin konjic padne u vodu, zagrliti.
Na zemlji u kojoj bi trebalo da probamo dobro vino i slušamo fado.
Kraj nas gaziće sitnim ili dugim koracima
hodočasnici putem ka moštima Svetog apostola Jakova.
Ali, on, kao usporeni film, zategne tetive, kada kaže, preko telefona,
da bi bilo dobro, kako je pevao Carlos Do Carmo,
da odemo u Lisboa,
grad svetlosti, izvezeni produženi morski šešir,
jer postoji žena, voljena žena njegovog života,
ali to nisam ja.
Nije ni važno.
U iznajmljenoj hotelskoj sobi
nazdravljaćemo vinom i otići na spavanje,
izbrojavši kilometre i kilometre,
pošto nas je Kamino menjao svakim danom.
Sve više smo upoznavali sebe i druge.
„Bićemo izvan svih naših očekivanja“, kaže,
dok izgovara njeno ime, u sobi punoj otetih uzdaha
fada.

Настави са читањем “OD LEONA – Ljiljana Fijat”

Није због вина – Ања Гостимировић


Ања Гостимировић, Сомбор


Није због вина

Пожелех те синоћ опет
По ко зна који пут у недељи
Мислила сам да нећу
Није због вина

На радију и даље пуштају нашу песму
Суздржавам се, али џабе
Сузе саме хоће напоље
Није због вина

Знаш ли да те снивам,
некада, онако снена
Осетим те крај себе, како немо гледаш у мене
Није због вина

Шта бих дала да си ту, као некад
Као пре ове боце најјефтинијег италијанског вина
Све ми је јефтино
Није због вина

Осећам како полако тонем
У бордо црвеној боји
И опојном мирису дивљег грожђа
Није због вина

Или можда…
Јесте

Настави са читањем “Није због вина – Ања Гостимировић”

Медузин Поглед – Милица Ђорђевић

Милица Ђорђевић, Крушевац

Медузин Поглед

Било једном двоје љубавника душа бистрих као сунчан дан,
Којима је сваки заједнички тренутак деловао као диван сан.
Дубоко су се волели и једно другоме су обећали да ће се узети,
Али нису знали да ће им живот окрутно ту прилику отети.

Приђе им једног дана жена чија је појава хладна као лед,
И док су били необазриви, упути им судбоносни поглед.
Медуза, сама и упропашћена, учини то из љубоморе,
Како би доказала да свачија срца могу да се затворе.

У том тренутку, љубавници су осећали да су пропали,
Али како је време пролазило, они су срећни остали.
У рајској башти су стајали, држећи се у загрљају,
И нада је била једино што су једно другоме могли да дају.

Нада и вера, дивне сестре вечне као дијаманти,
И њихову моћ ово двоје младих у очају запамти,
Држећи једно друго у рукама као неку свету књигу
Док свет наставља без њих, морећи своју бригу.

Кроз сунце и кишу, кроз ветар и снег,
Они никад нису ни помишљали на бег
Од друштва другог, заточени у камену,
Њихова страст горећи у најјачем пламену.
Кад Медуза то види, срце јој препуче,
И та лепота је кроз године наставила да је вуче.
Видевши сад моћ вере и оданости,
Знала је да може и њој неко живот вратити у кости.

Настави са читањем “Медузин Поглед – Милица Ђорђевић”

Пољупци вином обојени – Славица Д. Дамњановић

Славица Д. Дамњановић Саша, Бачка Топола

Пољупци вином обојени

Лампиони свитаца и звездица
На тепиху ноћног Неба плешу
Капљице вина рујна на уснама блистају
Уз тактове музике и са чашом вина у руци
Њише се тело твоје

Лелујање жеље лептирићи у стомаку
Тихи шапат певање искри из камина
Вином ме појиш са усана твојих што тече
Галоп Вранца у срцима
Жеља безвремена опија нас

У лету хватамо пољупце капљицама вина обојене
Постеља од паперја снежних Пахуља
Букет Различка посут кристалима вина
И жеље у нама
Поред черге пламти ватра страсти и неразума
Блистају капљице и трепере
Векове исписују
Стазе Живота и Сна цртају кроз крвоток теку

У чаши Небо се огледа
Буновна и од ноћи мамурна још топла тела
Жеља буди
Испијамо капљице вина разливене по телу
Лелујање жеље лептирићи у стомаку
Тихи шапат певање искри у камину
Птица Небеске зоре румен своју
У чаши вина огледа

Таласање жеље у венама
Бршљан око уморних тела
Пољубац вином обојен
Музика тихо нашу песму свира
Небеска зрна као пупољци девојачки

У сваком зрну сунца зрак се огледа
Усне рујне што на пољубац маме
У свакој капи вина блиста
Љубав у срцима затрепери
Црно вино на уснама жеље покреће
Свици у оку
Искре из камина дамарима плешу
У свакој капи Небеске росе
Срце греју

Музика нашу песму свира
У сагласју са жубором потока
И тихим шапатом поветарца
Црно вино Душу разгали

Дотакли смо Сан дотакли смо жељу
Чаша вина рујна руменило заласка сунца
Виолине звук  Душом се поиграва
Срце жеља вара

Љубав ватре вулкана
Вранци венама галопирају
Капљице вина жељу појачавају
Вином ме појиш са усана твојих што тече

Јутарња звезда снене нас у постељи затекла
Пахуља плаштом сребрним обавила
Буновна и од ноћи мамурна тела жеља буди
Капљице вина рујна на уснама блистају
Речи љубави као реке ток са усана клизе
Капљице као креснице
Прапорци и Вранци галопирају венама
Небеска зрна као пупољци девојачки
Момче младо место не држи
Љубав га на крилима носи
Само на трен љубав  твоја ме је дотакла

Капљице Сна и жеље још осећају усне моје
Љубав као кристална чаша у руци твојој
Ватре черге у капљицама што пољупце додирују
У срцу акорди звезданог Неба

Испијамо капљице вина разливене по телу
Сан као калеидоскоп
Руке склопљене у загрљај као сказаљке сата
Када се склопе
На трен Време стане
Капљице вина још на уснама блистају
Твоје срце и сада негде у мојој близини
Жељом куца

Настави са читањем “Пољупци вином обојени – Славица Д. Дамњановић”

За дане љубави свако радо наздрави – Снежана Марко Мусинов


Снежана Марко Мусинов, Београд

За дане љубави свако радо наздрави

Засјај деликатна звездо љубавна
својим најјачим могућим сјајем,
не питај колико тога комплексног могу
и желим још нештедиимице да дајем.

Своју емотивно сродну душу
знам сад већ од давнина,
ако иоле није добро,
рањива, ни сама нисам мирна.

Испијам осетљиву чашу љубави
како бих натенане чашу вина,
као срећу почетног
и последњег чина.

Попут сензитивног непца вино
што с радошћу црно упија
тако и наша дуговечна љубав
срца лепотом напаја.

Ко каже да временом
љубавни однос јењава
искусио није разумевање
које се новим даном повећава.

Нектар топле приче љубавни
кад постане моћно ударни
поене драгоцене збраја
док двоје у једно спаја.

Настави са читањем “За дане љубави свако радо наздрави – Снежана Марко Мусинов”

DOĐI – Vasilisa Durutović


Vasilisa Durutović, Beograd

DOĐI

Zašto ne dođeš opet?
Bar još jedan put svarti,
samo jedan zagrljaj želim ti dati.
Možda bih te još jednom poljubila,
čvrsto bih te držala,
ne bih te opet izgubila.

Dođi, čekam te na istom mestu,
tamo gde smo se i prvi put sreli,
ja ću biti tamo, a ti samo poželi.
Zamisli, da opet šapućeš mi reči mile,
Zamisli, da nas ovaj put ne razdvoje više sile.
Dođi, čekam te na istom onom našem mestu…
Zašto ne dođeš opet?
Настави са читањем “DOĐI – Vasilisa Durutović”

ДРОЗОФИЛА МЕЛАНОГАСТЕР – Слободан Милојевић

Слободан Милојевић, Пасјак


ДРОЗОФИЛА МЕЛАНОГАСТЕР

Откуд винска мушица
Сад у мојој чаши?
А ракију пијем…
Како да промаши?

У складу са именом
Требало би фино
Да у госте сврати
Када пијем вино…

А недавно опет,
Стварно ми је криво,
Незвана је дошла
Кад сам пио пиво

Долазила скоро
На вотку и виски…
И ликер и вињак
Једнако јој блиски…

Не прескаче лозу,
Шљивовицу љуту…
Чим осети дуњу
Одмах је на путу

Кајсија и крушка
Омиљена цуга,
А бамбус и шприцер
Два најбоља друга

А тек чисто вино,
Из лименке пиво…
И грејану воли,
Ма воли све живо!

Да л’ уопште мари
Ова дрозофила,
Што се винском зове
А свашта је пила?

Памтим њено друштво
Баш уз пића разна,
Присутна је чак и
Кад је чаша
празна

Где ли се то крије?
Одакле искочи
Одмах када нешто
Крене да се точи?

Досадна је, брате,
Нервозу ми ствара…
Не зове је народ
Џабе сирћетара

Да уз пиће не бих
Користио псовку
Морам да набавим
Винску мухоловку!

Настави са читањем “ДРОЗОФИЛА МЕЛАНОГАСТЕР – Слободан Милојевић”

КАД ЈЕСЕН УШЕТА У МОЈУ СРБИЈУ – Мирослав Павловић


Мирослав Павловић, Крњево

 

КАД ЈЕСЕН УШЕТА У МОЈУ СРБИЈУ


Кад јесен ушета у моју Србију
и простре плашт по лишћу виновом,
на грудима јутра отворим капију,
умијем се, прекрстим и са благословом

пробудим моју сељанку – берачицу:
Частим је пољупцем добројутрења,
помазим по коси, а она, у лицу
добије слаткоћу грожђаног зрења.

Зрачак сунашца са њених образа,
пробуди птице, пчеле , бубамаре…
а оне, смером врелог путоказа,
увукоше се у дрхтај ‒ у поре и дамаре.

Помешаше се с немирним лептирима,
што мекотом коже лепршаху тада;
крв се узбурка у родним кондирима
и у венама њених винограда.

Одједном, био сам десет година млађи:
Брао сам грожђе које сам често пробао;
и као дечачић, омађијан, у безазленој крађи,
шаку пуцади у сласт сам позобао.

Тад потоци шире кренуше низ брда винородна,
низ чокоте, низ лозје, низ шпалирску жицу…
и пуна кола грожђа измуљасмо до дна
и као приде, још једну котарицу.

Осећао сам како ври грожђе измуљано
и слатку ватру претвара у младо вино…
Не знам, да ли тад беше дан, или јутро рано,
или ведра ноћ са златном месечином?

Настави са читањем “КАД ЈЕСЕН УШЕТА У МОЈУ СРБИЈУ – Мирослав Павловић”

Само да по(д)сетим – Лазар Јовичић


Лазар Јовичић, Крагујевац

 

Само да по(д)сетим

За оно што смо чинили,
За оно што смо били,
За оно мало
Што је фалило да буде много.

За оно што јесмо,
За оно што нисмо..

Волим, боли, молим
Да стане,
Да сване…

Да удахнем дубоко,
Да кренем даље,
Да боли мање…

И такав никакав, твој, а сам и ничији…

Желим да ти живот пун здравља и среће буде,
Али не са било ким, али увек и свугде.
Да не луташ животом које куде…

А мени како буде…

За оно што могло је, а никада га бити неће.

 Знаш све, али рекох да подсетим
И твоје мисли кад кад да посетим.

Настави са читањем “Само да по(д)сетим – Лазар Јовичић”