Мирослав Павловић, Крњево
КАД ЈЕСЕН УШЕТА У МОЈУ СРБИЈУ
Кад јесен ушета у моју Србију
и простре плашт по лишћу виновом,
на грудима јутра отворим капију,
умијем се, прекрстим и са благословом
пробудим моју сељанку – берачицу:
Частим је пољупцем добројутрења,
помазим по коси, а она, у лицу
добије слаткоћу грожђаног зрења.
Зрачак сунашца са њених образа,
пробуди птице, пчеле , бубамаре…
а оне, смером врелог путоказа,
увукоше се у дрхтај ‒ у поре и дамаре.
Помешаше се с немирним лептирима,
што мекотом коже лепршаху тада;
крв се узбурка у родним кондирима
и у венама њених винограда.
Одједном, био сам десет година млађи:
Брао сам грожђе које сам често пробао;
и као дечачић, омађијан, у безазленој крађи,
шаку пуцади у сласт сам позобао.
Тад потоци шире кренуше низ брда винородна,
низ чокоте, низ лозје, низ шпалирску жицу…
и пуна кола грожђа измуљасмо до дна
и као приде, још једну котарицу.
Осећао сам како ври грожђе измуљано
и слатку ватру претвара у младо вино…
Не знам, да ли тад беше дан, или јутро рано,
или ведра ноћ са златном месечином?
Настави са читањем “КАД ЈЕСЕН УШЕТА У МОЈУ СРБИЈУ – Мирослав Павловић”