Медузин Поглед
Било једном двоје љубавника душа бистрих као сунчан дан,
Којима је сваки заједнички тренутак деловао као диван сан.
Дубоко су се волели и једно другоме су обећали да ће се узети,
Али нису знали да ће им живот окрутно ту прилику отети.
Приђе им једног дана жена чија је појава хладна као лед,
И док су били необазриви, упути им судбоносни поглед.
Медуза, сама и упропашћена, учини то из љубоморе,
Како би доказала да свачија срца могу да се затворе.
У том тренутку, љубавници су осећали да су пропали,
Али како је време пролазило, они су срећни остали.
У рајској башти су стајали, држећи се у загрљају,
И нада је била једино што су једно другоме могли да дају.
Нада и вера, дивне сестре вечне као дијаманти,
И њихову моћ ово двоје младих у очају запамти,
Држећи једно друго у рукама као неку свету књигу
Док свет наставља без њих, морећи своју бригу.
Кроз сунце и кишу, кроз ветар и снег,
Они никад нису ни помишљали на бег
Од друштва другог, заточени у камену,
Њихова страст горећи у најјачем пламену.
Кад Медуза то види, срце јој препуче,
И та лепота је кроз године наставила да је вуче.
Видевши сад моћ вере и оданости,
Знала је да може и њој неко живот вратити у кости.
© Милица Ђорђевић
Категорија: Млади песници
