Некад сам носио тежани веш,
па шта многи су носили тако.
Одакле мени тај тежани веш?
Сад да вам причaм то ћу полако.
У њиви именом „конопљара“,
семе конопље мој отац баци,
ја га чувао све док је никло,
да семе нам не покупе врапци.
Кад дође час да конопља цвета,
моји на њиву конопљу секу,
а то све бива при крају лета,
кад потапање следи у реку.
Ту oд конопље стабло и влакна,
остану, тек, јер у води стоји,
конопљу затим отац осуши
па кући још влакна да одвоји.
На ред долази трлица сада,
одваја се дрвенасти део,
поломљен поздер около пада,
на њега мачак стари је сео.
Трлица трли, жестоко звечи,
чује се негде до краја села,
мајка и отац покупе влакна,
тако настају повесма бела.
Повесма затим на гребен “иду”,
јер само чиста тек много вреде,
зато се гребањем она чисте,
да влакно може да се опреде.
Мајка и бака повесма свежу,
на преслицу стару, дуго седе,
преду, и песме се ту разлежу,
док кудеља сва се не испреде.
Основа се снује, разбој стави,
мајци и баки то је баш лако,
потком се потом платно “направи”
тежано платно настаје тако.
Баба тад веш нам напамет кроји
па затим све је то иглом шила,
понекад супер, о људи моји,
понекад то је сукњица била.
Неки и данас конопљу саде,
хтели би много и да зараде,
иако свесни да лоше раде,
лоше по здравље за наше младе.
Конопља знајте забрану има,
она ти прљави доноси кеш,
а савет дајем искрено свима,
носите мекани памучни веш.
(C) Миљко Шљивић